Iskustvo iz terapeutske prakse pokazuje da neke brakove, čak i kada izgledaju kao da su pred krajem, partneri mogu da vrate u život. Drugima, međutim, nema pomoći i tada je savet terapeuta da se okončaju. Jer, kao što neće svaka biljka procvetati, tako ni svaki brak ne treba spasavati.
Briga i pažnja, osnovni preduslovi za opstanak i biljaka i odnosa, nedostaju u mnogim brakovima koji uprkos tome preživljavaju. Parsel takve odnose naziva „brakovima kaktusima“ – živi su, ali je teško objasniti kako.
Jedan od takvih primera bili su Džes* i Pit*. Odgajili su decu, godinama redovno odlazili na posao i ispunjavali svakodnevne obaveze. Na poslu je, međutim, lakše – neko jasno odredi šta se od zaposlenog očekuje. U braku takvih uputstava nema.
Ispostavlja se da je zanemarivanju potrebno mnogo više vremena da uništi brak nego baštu. Kada se partneri sete kako da budu nežni, pažljivi i puni ljubavi, „kaktus“ ponovo počinje da napreduje. Ponekad čak i procveta, što ume da iznenadi i same partnere, ali i terapeuta.
Međutim, nije svaki brak koji se bori za opstanak samo zanemareni kaktus. Ponekad se, kako to terapeut opisuje, „zemlja ukiseli“, a ponekad su „koreni presečeni“. Voda ne može da stigne do presečenog korena.
Posmatrani sa strane, zanemaren brak, odnos ispunjen prezirom i onaj u kojem postoji zlostavljanje mogu da izgledaju slično – partneri su tihi, udaljeni i nesrećni. Kada se pogleda šta se zaista dešava među njima, razlike su ogromne, napominje Persel.
Kada se „zemlja ukiseli“
Primer takvog braka su Dajana* i Tomas*, koji su zajedno više od 30 godina. Njihove svađe vremenom su postale scenario koji nijedno od njih nije umelo da prekine. Ona bi povisila ton, on bi joj ispravljao gramatiku, ona bi mu uzvratila primedbom na njegov zadah. Postao je to svojevrstan sistem razmene uvreda u kojem niko ne pobeđuje.
U takvom odnosu, ističe Persel, nema nevine strane.
U osnovi problema je svojevrstan „mehanički kvar“ braka. Prezir postaje podrazumevani način komunikacije, dok se gubi sposobnost popravljanja odnosa – ona mala, svakodnevna izvinjenja i gestovi kojima zdravi parovi rešavaju nesporazume, često a da toga nisu ni svesni. Kada taj mehanizam prestane da funkcioniše, ništa se više ne prevazilazi, već se nezadovoljstvo samo nagomilava.
Ipak, „ukiseljena zemlja“ može ponovo da postane plodna.
Za takve brakove, prema iskustvu terapeuta, vredi boriti se. Posebno je teško kada se ispostavi da je problem mogao da bude rešen mnogo ranije, pre nego što su loše navike toliko očvrsnule da su postale deo samog identiteta braka.
Uprkos ogorčenosti i emocionalnoj udaljenosti, u takvim odnosima često su dvoje ljudi koji bi rekli da bi bili izgubljeni, a ne oslobođeni, kada bi partner otišao.
Takvi brakovi verovatno mogu da se poprave ukoliko su oba partnera tome zaista posvećena. Međutim, Persel upozorava da prilika za popravljanje odnosa ne ostaje otvorena zauvek.
Brak sa „presečenim korenom“
Potpuno drugačija situacija je sa brakovima koje terapeut opisuje kao odnose sa „presečenim korenom“.
U njima postoji osoba za koju se u kliničkoj praksi koriste različiti nazivi – narcis, zlostavljač ili kontrolor. Ipak, nijedan od tih izraza, prema oceni terapeuta, ne opisuje u potpunosti suštinu problema: način ponašanja koji zavisi od toga da druga osoba nema pravo da u potpunosti bude svoja, a kamoli da napreduje i razvija se.
Takve brakove teško je prikazati i u televizijskim emisijama o terapiji parova, jer je reč o postepenom urušavanju nečijeg života koje nije lako zabeležiti kamerom.
Dok brak u kojem su partneri ogorčeni i udaljeni kod terapeuta izaziva tugu, odnos u kojem jedna osoba sistematski nanosi štetu drugoj izaziva mnogo veću zabrinutost.
Brak u kojem se oboje loše ponašaju manje je opasan od braka u kojem jedna osoba drugoj nanosi stvarnu štetu. U takvoj situaciji pitanje više nije kako partneri mogu bolje da se vole, već kada žrtva treba da ode.
Od kontrole do nasilja
Persel navodi primer naizgled sasvim običnog para – Majkla* i Liz*.
Sve je počelo na način koji je bilo lako zameniti za ljubav i brigu. Majkl je želeo da u svakom trenutku zna gde se Liz nalazi. Potom je počeo da broji koliko joj je sekundi potrebno da odgovori na njegove poruke. Usledili su uređaji za praćenje.
Nasilje je vremenom eskaliralo i Majkl je počeo da baca Liz o zidove i da je zlostavlja na druge načine.
Terapeut ga je tokom razgovora nasamo suočio sa pitanjem da li njegovo ponašanje povećava ili smanjuje šanse da brak opstane.
Reakcija je bila uznemirujuća. Majkl je okrenuo glavu prema terapeutu, disanje mu se usporilo, a pogled potpuno promenio. Terapeut to iskustvo opisuje kao susret sa nečim za šta teško pronalazi drugu reč osim „zlo“ – pogledom osobe kojoj nije važno da li je drugi čovek živ, niti da li je upravo ona razlog zbog kojeg bi mogao da prestane da bude.
U takvom slučaju nije reč o vezi koja ima problem – sama veza je problem.
Nastavak takvog braka zahteva da jedna osoba bude sve manja, slabija i izložena sve većoj šteti. Ostanak u njemu vremenom postaje oblik brisanja sopstvene ličnosti.
Kada terapija za parove nije rešenje
Za osobe koje žive u takvim odnosima terapija za parove, prema oceni Persela, potpuno je pogrešno sredstvo.
Ako samo jedna osoba trpi zlostavljanje, nazivanje toga „našim problemima u vezi“ zapravo prikriva ono što se dešava. Žrtva zbog toga može godinama da ostane u opasnosti, verujući da samo treba da nauči da bolje komunicira sa partnerom.
Ljudi koji se nalaze u ovakvim brakovima često prave računicu o tome da li da ostanu ili odu i dolaze do pogrešnog rezultata. To, naglašava terapeut, nije zato što su nerazumni ili naivni, već zato što je sama računica neravnopravna.
Cena odlaska je neposredna i konkretna – novac, stanovanje, deca, pa i osećaj stida.
Cena ostanka mnogo je manje vidljiva. Ona se plaća postepeno i „na rate“ – narušenim zdravljem i gubitkom sopstvenog identiteta, koji vremenom postaje sve manji.
Deca su, takođe, često razlog koji partneri navode za ostanak u takvom braku. Međutim, ona istovremeno posmatraju odnos svojih roditelja i iz njega uče šta znači biti muž, šta znači biti žena i na koji način je jednom partneru dozvoljeno da se ponaša prema drugom.
Zato terapeut nedvosmisleno zaključuje da postoje odnosi iz kojih se mora otići.
Odlazak ne znači automatski i bezbednost
Međutim, odluka o napuštanju nasilnog odnosa ne znači da je opasnost prestala.
Naprotiv, period neposredno pre, tokom i nakon napuštanja takvog partnera često može da bude najopasniji. Zbog toga je važno napraviti plan za bezbedan odlazak i obratiti se službi za pomoć žrtvama porodičnog nasilja, prijatelju ili savetniku koji zna celu istinu o onome što se dešava, a ne samo njenu ublaženu verziju koju je lakše izgovoriti naglas.
Liz je na kraju napustila Majkla i preživela. On je kasnije pronašao novu partnerku.
Iskustvo bračnog terapeuta zato pokazuje da profesionalna pomoć ne znači uvek pokušaj da se brak po svaku cenu sačuva. Ponekad je savet upravo suprotan – da se brak okonča.
* Imena su promenjena radi zaštite privatnosti.
(RTS)