To ne znači da trogodišnjak treba da dobije složene zadatke. Najbolje je početi od jednostavnih radnji koje dete može da izvrši samo – da pokupi igračke, odnese obuću na mesto ili vrati neku stvar tamo gde pripada.
Kasnije, oko pete ili šeste godine, obaveze mogu da se prošire na pospremanje kreveta i radnog stola. Važno je, međutim, da roditelji ne očekuju da dete sve uradi savršeno.
„Često to dete malo neće uraditi baš adekvatno taj posao, ali negde izbeći kritiku i ono minimalno što je urađeno, pohvaliti“, ističe psihoterapeutkinja.
Ukoliko dete želi da pomogne u poslovima koji za njega još nisu primereni, i tu se može pronaći rešenje. Ako roditelj postavlja sto, dete može dobiti plastični dečji pribor, kako bi bezbedno učestvovalo u toj aktivnosti.
Odgovornost gradi i osećaj važnosti
Kada dete ima svoju ulogu u porodici, ono postepeno razvija osećaj odgovornosti, ali i osećaj da je važno i da doprinosi zajednici u kojoj živi.
„Samim tim i dete onda dobija taj osećaj važnosti. I da može i nije negde ostavljeno po strani“, napominje Stojkovićeva.
U tome, dodaje, ne bi trebalo praviti razliku između dečaka i devojčica. Iako se i dalje dešava da devojčice od najranijeg uzrasta češće budu uključene u kućne poslove, odgovornost za funkcionisanje doma treba da bude zajednička.
Dete tako kroz svakodnevne aktivnosti postepeno gradi disciplinu i urednost, ali i uči da postoje obaveze koje ne zavise od toga da li mu se u tom trenutku nešto radi.
Dogovor umesto stalnog naređivanja
Uvođenje discipline ne znači da roditelj mora da bude strog i da svaku obavezu pretvori u naredbu. Posebno sa odrastanjem deteta, a naročito u ranijem pubertetu i adolescenciji, pojavljuje se potreba za većom samostalnošću, ali i za testiranjem granica.
„Detetova uloga i jeste negde da probija granice, da odlaže“, navodi Jovana Stojković.
Zato može da pomogne dogovor. Umesto da roditelj određuje tačan trenutak kada igračke moraju da budu sklonjene, dete može da izabere kada će to učiniti – posle ručka ili pre ručka.
„I onda dete samim tim samo sebi da reč, da će to biti posle ručka, i onda negde možemo zajedničkim snagama krenuti.“
Na taj način dete ne dobija samo obavezu, već uči i da preuzme odgovornost za dogovor koji je samo napravilo.
Sladoled nije nagrada za svaku obavezu
Jedno od čestih pitanja roditelja jeste da li dete treba motivisati nagradom. Rečenica poput: „Ako pokupiš igračke, dobićeš sladoled“, može kratkoročno da bude efikasna, ali nije dobro da takav model postane pravilo.
„Nije poželjno svakako posle svake radnje, da kažem, dobre radnje, nagraditi. Prosto, onda negde podmićujemo, konstantno potkrepljujemo to nešto“, objašnjava Stojkovićeva.
Umesto materijalne nagrade, važnije je pohvaliti trud i primetiti ono što je dete uradilo.
„Veoma je dobro, na primer, na kraju dana da pohvalimo dete i da kažemo: ‘Zato što si mi danas pomogao, vidim da si se potrudio’. I to je bitno.“
Takva pohvala je važna i onda kada zadatak nije u potpunosti završen. Dete tako dobija poruku da se vrednuju trud i napredak, a ne samo konačan rezultat.
Kada roditelj, iz žurbe, uradi sve umesto deteta
Jedna od grešaka koju roditelji često prave jeste da nemaju dovoljno strpljenja. U želji da se nešto što pre završi, oni preuzimaju detetovu obavezu.
„Iako sam terapeut, uvek kažem: ‘U kući sam roditelj’. I neke greške koje svi mi pravimo je, na primer, da nemamo strpljenja.“
Primer je priprema za školu. Roditelju je lakše da sam spakuje detetove stvari nego da čeka da dete to uradi, proveri da li je nešto zaboravilo i eventualno mu pomogne.
Slično se dešava i sa školskim ili likovnim zadacima kada roditelj, jer dete nije završilo na vreme, kaže: „Daj mi da ja to završim“.
„I mi uzimamo od deteta njegovu ulogu, što apsolutno nije dobro.“
Ako se to ponavlja, dete može da stekne utisak da nije sposobno da nešto uradi samo.
„Ukoliko to uradimo, pa gotovo tri puta uzastopno, dete će već početi da dobija uverenje da ono to ne radi dobro, ili da nije sposobno. I tako se razvija ta naučena bespomoćnost.“
Zbog toga je važno da roditelj ponekad prihvati da će dete nešto uraditi sporije, nesavršeno ili drugačije nego što bi to uradio odrastao čovek. Upravo kroz te pokušaje ono stiče samostalnost.
Deca „čitaju“ i ono što ne kažemo
Koliko puta treba ponoviti istu stvar? Nema univerzalnog odgovora, ali stalno ponavljanje iste naredbe nije nužno najefikasniji način.
„Deca su jako dobri čitači naše neverbalne komunikacije, tako da možda nije ni bitno koliko puta kažemo.“
Dete vrlo brzo prepoznaje ton glasa, izraz lica i stav roditelja. Nekada je dovoljan i samo pogled.
Stojkovićeva ukazuje i na to da deca često različito reaguju na majku i oca, naročito kada jedan roditelj provodi znatno više vremena sa njima.
„Definitivno je da kod mame imaju mnogo veće popuštanje granica, ali majka je nekako ta koja je mnogo više u kući.“
Zbog toga majke ponekad imaju utisak da ih deca ne slušaju, dok je zapravo moguće da su one jednostavno češće prisutne i da samim tim više učestvuju u svakodnevnim situacijama u kojima treba postaviti granice.
Roditelji moraju da budu tim
Različiti pristupi majke i oca mogu da stvore dodatne probleme. Jedan roditelj može biti popustljiviji, dok je drugi stroži, pa dete vremenom nauči kod koga može da pomeri granicu.
Prema rečima Jovane Stojković, rešenje nije u modelu „dobrog i lošeg policajca“, već u razgovoru roditelja i dogovoru oko pravila.
Posebno je važno uzeti u obzir količinu vremena koju svaki roditelj provodi sa detetom.
„Sigurna sam da se dete ne ponaša isto ukoliko roditelj provodi sa njim četiri sata ili ga viđa po ceo dan.“
Dete koje jednog roditelja viđa samo povremeno može imati potpuno drugačiji odnos prema granicama.
„Nekada dete ni ne sme da se suprotstavi roditelju koga ima, što bi rekli onako žargonski, ‘na kašičicu’, jer i to malo što će da se suprotstavi, plaši se da će i tu malu pažnju koju ima, izgubiti.“
To se, kako navodi psihoterapeutkinja, često dešava i kod razdvojenih roditelja. Zato je, bez obzira na porodične okolnosti, važno da dete ima jasne i predvidive granice, ali i osećaj da je voljeno, prihvaćeno i da ima svoje mesto u porodici.
(RTS)