I pored tehnološkog razvoja i sve većeg oslanjanja na nauku, svakodnevni život pokazuje da praznoverje nije nestalo. Naprotiv. Mnogi i dalje pre važnog ispita ili razgovora za posao ukrste prste, nose amajliju ili izbegavaju određene postupke za koje se veruje da donose nesreću.
Iako je decenijama važila za evropsku prestonicu sujeverja, ispred Italije se sada nalaze Letonija sa 60 odsto i Češka sa 59 odsto ispitanika koji veruju u različite oblike sreće i nesreće.
Sa druge strane lestvice nalaze se Finska, gde je sujeverno 21 odsto građana, Holandija sa 25 procenata, Francuska sa 28 i Belgija sa 31 odsto.
Napulj, grad u kojem sujeverje živi svojim životom
Ako postoji mesto koje simbolizuje italijansko praznoverje, onda je to Napulj. U ovom gradu vekovima se prepliću narodna tradicija, religijska verovanja i stari običaji.
Jedan od najpoznatijih simbola je crveni rog, poznat kao korničelo (cornicello). Ova amajlija, koja se najčešće izrađuje od crvenog korala, nosi se kao zaštita od uroka i zle sreće i danas je jedan od najprepoznatljivijih italijanskih simbola širom sveta.
Ako se srećni rog neočekivano odlomi ili polomi, sujeverje kaže da je uspešno apsorbovao talas negativne energije ili loš znak namenjen vama.
Napulj je poznat i po „Smorfiji“, tradicionalnom tumačenju snova, prema kojem svaki san ima svoj broj koji se može igrati na lutriji. Ovaj običaj i dalje je deo lokalne kulture i svakodnevnog života mnogih stanovnika juga Italije.
Crna mačka i petak 17.
Među najrasprostranjenijim verovanjima i dalje je ono da crna mačka koja pređe put donosi nesreću. Tu su i razbijeno ogledalo, prosuta so ili ulje, otvaranje kišobrana u kući, stavljanje šešira na krevet ili ostavljanje hleba naopako na stolu.
Za razliku od anglosaksonskih zemalja, gde se nesrećnim smatra petak 13, u Italiji je to petak 17. Razlog se povezuje sa rimskim brojem XVII, koji se može presložiti u latinsku reč „VIXI“ – „živeo sam“, što simbolično upućuje na kraj života.
Zbog toga pojedine italijanske kompanije i danas izbegavaju broj 17 u numeraciji sedišta, soba ili redova.
Zašto praznoverje opstaje?
Antropolozi i psiholozi smatraju da praznoverje nije samo ostatak starih verovanja, već način na koji ljudi pokušavaju da se izbore sa neizvesnošću.
Kada se suočimo sa važnim životnim događajem, ispitom, razgovorom za posao, sportskim takmičenjem ili medicinskim pregledom, rituali i amajlije pružaju osećaj sigurnosti i kontrole, iako racionalno znamo da oni ne mogu promeniti ishod.
Poznata je i izjava danskog nobelovca Nilsa Bora, koji je u svojoj kancelariji držao potkovicu za sreću. Kada su ga pitali da li zaista veruje u nju, odgovorio je: „Ne verujem, ali kažu da deluje i kada ne verujete.“
Sujeverje i fudbal
Sport je jedno od područja u kojima rituali imaju posebno mesto. Mnogi fudbaleri godinama ponavljaju iste pokrete pre utakmice, nose istu opremu ili izlaze na teren uvek istim redosledom.
Ni navijači nisu izuzetak. Istraživanja pokazuju da približno trećina italijanskih ljubitelja fudbala ima sopstvene rituale tokom utakmica – gledaju meč sa istim društvom, sede na istom mestu, nose „srećni“ dres ili neku amajliju.
Neki čak veruju da je poraz njihovog kluba posledica toga što su tog dana prekinuli svoju uobičajenu rutinu.
Više od običaja
Praznoverje u Italiji nije samo skup iracionalnih verovanja. Ono predstavlja deo kulturnog identiteta zemlje, oblikovanog vekovima istorije, od antičkog Rima i paganskih običaja do savremenog narodnog folklora.
Istraživanje Evrobarometra pokazuje da gotovo šest od deset Italijana i danas, makar povremeno, pribegava nekom obliku praznoverja. Ne zato što nužno veruju da ono može promeniti sudbinu, već zato što pomaže da se lakše prihvati ono što je van ljudske kontrole.
U vremenu brzog tehnološkog napretka, izgleda da amajlije, rituali i stara verovanja još nisu izgubili svoje mesto u svakodnevnom životu Evropljana.
(RTS)