U lokalu u centru Beograda vreme kao da je stalo. Danas je za berberskom stolicom 74-godišnja Olgica Obešva, koja je posle smrti supruga nastavila da čuva radnju kao uspomenu na godine koje su zajedno proveli.
„Bilo je drugačije, drugo i vreme, ne može da se upoređuje sa ovim. Bilo je više da se pričalo o sportu“, kaže Olgica.
Mušterije su nekada bile zahtevnije, a tačno se znalo koji su dani bili namenjeni za šišanje, a koji za brijanje.
„Ranije se sve radilo. Ranije nije bilo ono – ja to radim ili ne radim. Kada mušterija dođe, vi morate sve da mu radite – i brijanje, i masažu, i šišanje. Nema – ne znam ili ne radim to. Nismo mi smeli ni da sednemo kao radnici. Morali smo da držimo kaput ili jaknu, da pomognemo. Bilo je baš strogo i morao si da poštuješ ko god dođe“, rekla je Olgica.
Brijanje, pravljenje talasa, pranje kose i masaža bili su sastavni deo posla. Subotom se radilo samo brijanje, kao i nedeljom pre podne. Danas je sve drugačije, a i mušterija koje traže klasično brijanje mnogo je manje.
Ova berbernica čuva i predmete koji svedoče o istoriji zanata. Nekada je budući berber morao da položi zanatski ispit i dobije majstorsko pismo, a na šišanje se čekalo i po dva sata.
Uz šišanje i brijanje išli su kafa, čašica rakije i razgovor.
„Bili su gospoda, velika gospoda. Baš ono – gospoda. Ja njih smatram kao da smo rod“, dodala je ona.
Sve što je nekada činilo jednu berbernicu i dalje je na svom mestu. Iako danas teško pronalazi radnika, Olgica bi volela da, i kada se jednog dana umori, vrata ove radnje ostanu otvorena.
(RTS)