Pola veka zajedničkog života u dalekoj državi severne Afrike ispisuju Biljana i Fejsal. Početak sukoba u Sudanu zatekao ih je u Kairu, gde im je jedan od sinova na specijalističkim studijama.
“Samo gledamo šta se događa. Odmah je počelo vatreno, teško pucanje. Samo svi pucaju, ubijaju ljude u prolazu. I onda ja kažem deci, samo vadite glavu. Nije važno neka kola uzmu, neka kuća se zapali. Možete ponovo početi od neke kolibice, šupice, samo da je glava na ramenu“, navodi Biljana Petrović.
Od osmoro dece, samo dvojica sinova su sada sa njima. Porodica starijeg otišla je za Britaniju, a njega su do Frankfurta evakuisali Nemci. Preko Kipra do Beograda stigao je i mlađi sin. Veliku zahvalnost kažu duguju počasnom konzulu koji se postarao da uz druge Srbe njihovi sinovi na vreme napuste Sudan.
“Ahmed nije hteo da ih pusti, pogotovu Sajata koji je bio kod njega dva dana. Ja imam brata tamo i kažem moj brat će doći da ga uzme. Ma ne dam ja njega, ima sad da bude sa mnom i sa mnom da traži svog drugog brata. I mi smo stigli, lepo. Naš komšija je čekao i odemo kod Ahmeda, pokupimo našu decu, moj brat je bio na aerodromu i dođemo ovde evo u naše Pranjane”, kaže Biljana Petrović.
U životnoj priči Biljane i Fejsala Srbija ima posebno mesto. Ona im je druga domovina. Upoznali su se i venčali u Beogradu 1973. godine. Često posećivali srpske rođake i prijatelje i negovali neraskidive veze.
“Nije različite desna i leva ruka. Ne može. To je moj srca, moj mladost. Ja sam bio najlepšim godinama od 18 do 25 i sad zadnjih pet godina tad ja sam u penziju dolazim i svake godine. Jedva čekam da dođem. Čak moja supruga naljuti na mene i hoće da me nervira kaže neće da te vodim“, kaže Dr Fejsal Abdel Fatah.
I kada su ovaj bračni par i njihova dvojica sinova stigli u Pranjane kod Gornjeg Milanovca briga za druge članove porodice, koji su i dalje u Sudanu, nije prestala, kao ni briga o sukobima u zemlji koju su morali da napuste.
(RTS)