O tome kako prepoznati sindrom sagorevanja na poslu, kada treba potražiti pomoć i šta o stanju među zaposlenima pokazuju najnovija istraživanja, u Jutarnjem programu su govorile psihijatar dr Irena Đorđević iz Klinike za psihijatriju „Dr Laza Lazarević“ i Tatjana Vidaković iz Infostuda.
Veliki jaz između poslodavaca i zaposlenih
Nedavno završeno istraživanje Infostuda „Šta to rade uspešne kompanije u Srbiji“, sprovedeno na uzorku od više od 3.500 zaposlenih i oko 750 donosilaca odluka u kompanijama, pokazalo je da postoji značajan raskorak u tome kako poslodavci i zaposleni doživljavaju radno okruženje.
Tatjana Vidaković ističe da je jedan od najupečatljivijih nalaza istraživanja upravo razlika u proceni spremnosti zaposlenih da napuste posao.
„Kada smo menadžere i vlasnike kompanija pitali koliko njihovih zaposlenih će u narednih šest meseci promeniti posao, oni su procenili da je to oko 15 odsto. Kada smo isto pitanje postavili zaposlenima, čak 60 odsto je reklo da razmišlja o promeni posla“, navodi Vidakovićeva.
Taj podatak, kaže, govori o velikom jazu u razumevanju stvarnog stanja u organizacijama.
Zaposleni kao razloge nezadovoljstva najčešće navode kontinuirani stres, nedostatak jasnog sistema nagrađivanja i beneficija, neravnotežu između privatnog života i posla, nedovoljno definisane radne uloge, preopterećenost obavezama i stalni pritisak rokova.
Problem predstavljaju i netransparentan sistem plata, ograničene mogućnosti napredovanja, ali i način vođenja kompanija.
Gde prestaje umor, a počinje sindrom sagorevanja
Psihijatar dr Irena Đorđević ukazuje da mnogi ljudi dugo ne prepoznaju da su ušli u sindrom sagorevanja, već pomoć traže tek kada se jave ozbiljniji simptomi.
„Ljudi često nisu sigurni da li su samo umorni ili su već u sindromu burnouta. Dolaze sa simptomima anksioznosti ili depresivnosti, kada je problem već uzeo maha, a tek onda, kroz razgovor, dolazimo do toga da je u osnovi upravo sindrom sagorevanja“, objašnjava dr Đorđević.
Najvažnije je, dodaje, napraviti razliku između običnog umora i burnouta.
Dok se umor prevazilazi odmorom, kod sindroma sagorevanja klasičan odmor više nije dovoljan.
„Kada smo umorni, odmor nas vrati u ravnotežu i ponovo možemo da budemo motivisani za rad. Ali kada je u pitanju burnout, taj odmor ne pomaže. Potrebno je potpuno restrukturiranje života, drugačija organizacija vremena i drugačiji odnos prema svakodnevici“, ističe ona.
Zamka savremenog načina života
Prema rečima dr Đorđević, savremeno društvo neprestano nameće ideju da čovek uvek može više, bolje i brže. Upravo ta kultura perfekcionizma predstavlja jedan od faktora koji pogoduju razvoju sindroma sagorevanja.
„Burnout ne dolazi samo zbog viška posla, nego zbog manjka slobodnog vremena i razonode“, naglašava ona.
Međutim, ni slobodno vreme više nije ono što je nekada bilo.
„Moderan čovek toliko isplanira svoje slobodno vreme da ono prestaje da bude slobodno. Umesto da se zaista odmorimo, mi organizujemo aktivne odmore, pa posle napornog rada nastavljamo da se ‘naporno odmaramo’. Tako čovek praktično uđe u jedan burnout životni stil.“
Ističe da je čoveku potrebna i dokolica – vreme u kome ne mora da bude produktivan.
„Cilj slobodnog vremena jeste potpuna relaksacija, da radimo nešto što nema nikakvu produktivnu svrhu, da uživamo u dokolici.“
Prvi znaci koje ne treba ignorisati
Sindrom sagorevanja ne javlja se preko noći, već se razvija postepeno.
Prema rečima dr Đorđević, prvi znak najčešće je gubitak motivacije za posao koji je čoveku ranije pričinjavao zadovoljstvo.
Nakon toga javljaju se iscrpljenost, pad koncentracije, nesanica, razdražljivost, cinizam, a vremenom i anksioznost i depresivnost kao moguće komplikacije.
Upravo zato je važno reagovati na vreme, pre nego što posledice postanu ozbiljnije i zahtevaju dugotrajniji oporavak.
Nezadovoljstvo rađa neangažovanost
Rezultati istraživanja pokazuju da zadovoljstvo na poslu direktno utiče na motivaciju i angažovanost zaposlenih.
Kada sindrom sagorevanja preovlada, kaže Tatjana Vidaković, posledice se ne vide samo kod pojedinca, već i u funkcionisanju čitave kompanije.
„U Srbiji je, u odnosu na evropski prosek, veoma visok procenat ljudi koji su neangažovani na poslu. To su zaposleni koji otvoreno govore o svom nezadovoljstvu, ne pronalaze motivaciju ni u čemu što rade i veoma su nesrećni zbog toga.“
Prema njenim rečima, taj procenat dostiže i više od 70 odsto, što predstavlja ozbiljan izazov za kompanije.
Da li je rešenje promena posla
Na pitanje da li je izlaz u promeni radnog mesta, dr Irena Đorđević naglašava da ne postoji jedan odgovor koji važi za sve.
„Za neke ljude promena posla jeste nešto što će ih potpuno osvežiti, ali se dešava i da ni to nije dovoljno. Ponekad je potrebna potpuna promena perspektive, načina na koji gledamo i na posao i na život.“
Promena okruženja, dodaje, može biti deo rešenja, ali ako se ne promene obrasci ponašanja i odnos prema sopstvenim granicama, isti problem može da se ponovi i na novom radnom mestu.
Dva lica uspešnih kompanija
Istraživanje Infostuda pokazalo je da se uspešne kompanije u Srbiji mogu podeliti u dve grupe.
„Postoje toksične uspešne kompanije i zdrave uspešne kompanije“, kaže Vidakovićeva.
Prve svoj uspeh zasnivaju na strogoj hijerarhiji, stalnom pritisku i čestoj zameni zaposlenih, dok je sindrom sagorevanja u njima gotovo svakodnevna pojava.
U takvim sredinama sve je prisutniji i fenomen koji se naziva „ker vošing“ (care washing).
„To je kada kompanija formalno govori da brine o svojim zaposlenima, a u praksi se to nigde ne vidi.“
S druge strane su kompanije koje, iako su profitabilne, posebnu pažnju posvećuju psihološkoj sigurnosti zaposlenih.
U njima je važno da zaposleni mogu slobodno da iznesu mišljenje i daju povratnu informaciju, da su sistemi napredovanja i beneficija transparentni, a liderstvo usmereno ka podršci ljudima.
„One ne odustaju od profita, ali mnogo rade na blagostanju, odnosno kako se to kaže na engleskom, well-being-u, zaposlenih“, ističe Vidakovićeva.
Briga o ljudima nije trošak
Stvaranje zdravog radnog okruženja ne zavisi isključivo od novca, dodaje Vidakovićeva. Mnogo je važnije shvatiti da uspeh koji se zasniva na konstantnom pritisku i nezadovoljstvu nije dugoročno održiv.
Takve kompanije imaju veću fluktuaciju zaposlenih, više neangažovanih radnika i manji broj ljudi koji bi svoju firmu preporučili drugima kao dobro mesto za rad.
Jedan od retkih sektora koji je, uprkos krizama, zadržao relativno visok nivo preporuka jeste IT industrija, jer je godinama sistematski gradila kulturu zadovoljnih zaposlenih, mada se i tu beleži pad.
Razgovor je prvi korak
Dr Irena Đorđević smatra da poslodavci mogu da prepoznaju prve znake sagorevanja, ali samo ako razvijaju senzibilitet za potrebe svojih zaposlenih. „Ono što uvek pomaže jesu razgovor, prihvatanje i razumevanje.“
Idealno bi bilo, kaže, da kompanije uvažavaju mogućnosti, potrebe i želje zaposlenih i da ih usklade sa potrebama posla. „Tada se može pronaći optimum koji je dobar i za firmu i za zaposlenog.“
Podrška bližnjih i traženje mere
Podjednako važnu ulogu imaju i porodica i prijatelji.
„To ‘izdrži’ nije nešto što bilo kome u tom trenutku treba. Ono što je čoveku potrebno jeste razumevanje. ‘Razumem da ti je teško’ – to je dragoceno.“
Kako ističe, bliskost i osećaj pripadanja zajednici imaju snažan zaštitni efekat i pomažu čoveku da lakše prevaziđe krizne periode. Psihoterapijski rad, dodaje, može da pomogne da čovek prepozna šta ga zaista iscrpljuje – da li je problem u samom poslu ili u okolnostima koje ga prate, kao i da nauči da razlikuje ono što može da promeni od onoga što nije u njegovoj moći.
Posebno upozorava na još jednu čestu zamku – razmišljanje po principu „sve ili ništa“.
Ljudi često dugo preuzimaju više nego što mogu da iznesu, uvereni da će baš oni sve izdržati, a onda u jednom trenutku požele da naglo prekinu sve – da napuste posao, promene život iz korena ili „odu na pusto ostrvo“.
„A u stvari ono što je najvažnije jeste pronaći meru, balans u svakom danu. To je suština“, zaključuje dr Irena Đorđević.
(RTS)