U trenutku kada se u mrežu uvodi sve više obnovljivih izvora energije, poput vetra i sunca koji zavise od vremenskih prilika, RHE Đerdap 3 se nameće kao nezamenljivi „džinovski akumulator“. Ovaj objekat će biti u stanju da prihvati viškove proizvedene struje i vrati ih u sistem onda kada je potrošnja najveća.
Ministarstva rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović 16. jula, potpisala je memorandum o RHE Đerdap 3 u Bukureštu, i tom prilikom rekla da „Srbija ove godine planira da započne izradu prostorno-planske, kao i projektno-tehničke dokumentacije za izgradnju reverzibilne hidroelektrane Đerdap 3″. Predsednik Vlade Rumunije Ilije Boložan izjavio je da je potrebno detaljno analizirati koristi i moguće uticaje projekta, ističući da je energija danas pitanje bezbednosti, ekonomske konkurentnosti i životnog standarda građana.
Kako rade reverzibilne hidroelektrane?
Za razliku od klasičnih protočnih hidroelektrana koje jednostavno koriste prirodni tok reke za pokretanje turbina, reverzibilne hidroelektrane poseduju dva basena (akumulacije) na različitim visinama – gornji i donji.
Njihov rad se zasniva na dvosmernom ciklusu koji direktno zavisi od trenutne potrošnje i cene električne energije na tržištu: Pumpni režim (Punjenje akumulatora): Tokom noći ili vikendom, kada je potrošnja struje u Srbiji niska, a na mreži postoji višak jeftine energije, RHE radi kao pumpa. Ona koristi taj višak struje da bi prepumpala vodu iz donjeg basena u gornji basen. Na taj način se električna energija pretvara u potencijalnu energiju vode.
Turbinski režim (Proizvodnja struje): Tokom dana, u periodima takozvanog „špica“ kada građani i industrija troše najviše struje, proces se obrće. Voda iz gornjeg basena se pušta da pada ka donjem basenu, pokreće turbine i generiše skupu, deficitarnu električnu energiju koja u trenutku stabilizuje mrežu.
Tehnologija stara jedan vek
Iako se danas pominju kao rešenje za budućnost, reverzibilne hidroelektrane imaju dugu istoriju. Prvi ovakvi sistemi razvijeni su još krajem 19. veka u Švajcarskoj i Italiji.
Prva komercijalna reverzibilna hidroelektrana sa velikim pumpnim skladištem puštena je u rad u Nemačkoj krajem dvadesetih godina prošlog veka.
U bivšoj Jugoslaviji, vizionarski inženjeri su rano prepoznali ovaj potencijal. Srbija već decenijama uspešno koristi snagu ovog koncepta kroz RHE Bajina Bašta, koja je puštena u rad 1982. godine. Ona predstavlja jedan od najsloženijih hidroenergetskih objekata u ovom delu Evrope i decenijama služi kao glavna zlatna rezerva našeg elektroenergetskog sistema.
Zašto su ove elektrane ključne za energetski sistem
Zbog svoje jedinstvene sposobnosti da balansiraju ponudu i potražnju, reverzibilne hidroelektrane imaju tri ključne uloge.
Skladištenje energije u velikim količinama: Današnja tehnologija još uvek nema baterije koje bi mogle da skladište teravat-sate energije za celu državu. RHE su trenutno jedina komercijalno isplativa tehnologija za masovno čuvanje struje.
Balansiranje obnovljivih izvora: Izvori poput solarnih panela i vetroparkova su nepredvidivi – proizvode previše struje kada nam ne treba (npr. tokom sunčanog podneva), a nimalo kada je najpotrebnija (noću ili pri umirenju vetra). RHE bukvalno spasava mrežu tako što upija te nagle viškove i čuva ih za kasnije.
Brzo reagovanje u vanrednim situacijama: U slučaju havarije na termoblokovima ili naglog pada uvoza struje, RHE može da se pokrene i dostigne punu snagu za manje od nekoliko minuta, sprečavajući tako potencijalni kolaps sistema (tzv. „blackout“).
Investiranje u reverzibilne hidroenergetske kapacitete već dugo nije pitanje ekološkog prestiža, već ključni element nacionalne bezbednosti i ekonomskog suvereniteta jedne države. U eri nezapamćene nestabilnosti na globalnim tržištima energenata i sve strožih međunarodnih regulativa o dekarbonizaciji, države koje nemaju sopstvene sisteme za skladištenje energije postaju direktno zavisne od skupog uvoza i fluktuacija na tuđim berzama.
Izgradnjom objekata poput Đerdapa 3, Srbija ne podiže samo lokalnu infrastrukturu, već pozicionira svoj elektroenergetski sistem kao strateško čvorište čitavog regiona Jugoistočne Evrope. U konačnom zbiru, sposobnost da se upravlja sopstvenim viškovima i manjkovima energije predstavlja najvažniju granicu između tehnološki nezavisnih ekonomija i onih koje su prepuštene na milost i nemilost energetskih kriza.
(RTS)