Marija Đurković je odrasla na točkovima očevog kamiona. Već četiri godine, kabina teretnjaka joj je radno mesto.
„Moj put je od malena već bio nekako bio jasan, imam položeno za profesionalne kategorije od svoje 22. godine, vozim kamione sa poluprikolicom i prikolicom, čak imam položeno i za autobus, tako da mogu da vozim sve sem aviona“, kaže Marija.
Radi u domaćem transportu i uglavnom prevozi komercijalnu ili paletnu robu, kao i rasuti teret – kamen, pesak, šljunak.
„Najvažnija je ljubav, jer ako čovek ide srećan na posao, onda može da uradi apsolutno sve“, rekla je Marija.
Između ispita na fakultetu, Marija se odmara za volanom. Osim cilja, mnogo joj je važniji i lepši, put do njega.
„Drugi budu poprilično iznenađeni, a nekada to budem i ja, s obzirom da dimenzije vučnog vozila sa poluprikolicom budu jako velike, imamo do 40 tona, sve zajedno i skoro 20 metara dužine. Smatram da se profesionalni vozači, bez obzira da li su muškarci ili žene, susreću sa različitim predrasudama u ovom poslu, i sa različitim izazovima, smatram da je ovaj posao jako bitan, iz razloga, da nema transporta, ne bi bilo ni privrede“, kaže Marija.
Ističe da joj je kao profesionalnom vozaču veoma bitna bezbednost i poziva sve da vode računa o brzini, upotrebi alkohola i telefona tokom vožnje.
„Mi smo mnogo duži, nama je zaustavni put mnogo duži, treba nam više vremena, a bezbednost je jedan faktor koji je jako bitan, život nema cenu, život je samo jedan i treba ga ceniti“, rekla je Marija.
Posle svake vožnje Marija opere i pregleda kamion. Uz posao, upoznala je Srbiju, ali i mnoge dobre ljude. U svakom delu zemlje, ponosno kaže, ima sa kim da popije kafu.
(RTS)