Kaže da je poruka sadržala detaljnu kritiku svega, od dužine njegovih šortseva, do njegove želje da odgovara na poruke. „U osnovi, rekla je da misli da sam malo ‘krindži’“, kaže Tristan za Telagraf.
Članak koji je postao viralan i pojam „heteropesimizma“
Otprilike u isto vreme, članak Šante Džozef u časopisu Vog pod naslovom Da li je sada sramota imati dečka? postao je viralan. Članak, objavljen u oktobru 2025. godine, nije osuđivao izgled muškaraca, već je dovodio u pitanje ceo koncept heteroseksualne veze.
Pa ipak, priča Džozefove je pregledana milionima puta, a žene na društvenim mrežama su izražavale i podršku i negodovanje. Pokrenula je globalnu diskusiju o stanju modernih veza i bacila svetlo na takozvani „heteropesimizam“, termin koji je skovala spisateljica Asa Seresin da bi opisala često javno izražavanje „žaljenja, sramote ili beznađa“ od strane heteroseksualnih ljudi – posebno žena – u vezi sa heteroseksualnim vezama i zabavljanjem.
„Hodanje po žici“ – nova pravila modernog zabavljanja
„Verujem da mnogi od nas plaćaju cenu lošeg muškog ponašanja koje potiče iz prethodnih generacija“, smatra 29-godišnji grafički dizajner Džoš.
„Seksističke predrasude, muškarci koji ne pomažu u kući, očekivanja da se o tebi brine devojka ili žena koja takođe radi. Verovatno mnogi mladi momci ovih dana ne očekuju takav tretman, ali postoji mnogo sadržaja u kojima žene govore o svojim beznadežnim partnerima i razumem zašto bi izlazak sa tim muškarcem bio neprihvatljiv. Nisu svi muškarci takvi, ali je teško to dokazati ako čak nemaš priliku da upoznaš neku ženu.“
Nedavno razveden Kristijan, četrdesetogodišnji fizioterapeut, se slaže.
„Zabavljanje 2026. godine je kao hodanje po žici, što nije bio slučaj poslednji put kada sam bio sam, pre 20 godina. Stalno preispitujem svoje ponašanje. Želim da budem uviđavan, ali ne i dosadan, već neko sa kim je zabavno, ali ne kao ‘muška glupača‘, spreman na razgovor, ali ne očajnik. Želim da budem u posvećenoj vezi, ali da ne budem klaustrofobičan. Moram da dokažem da ne pripadam manosferi.“
„Žene definitivno donose odluke – emocionalno, fizički – u modernim vezama, a mnoge od njih sa sobom donose neka prilično loša prethodna romantična iskustva koja uključuju nasilje ili probleme sa prisilnom kontrolom, tako da je zabavljanje teško.“
Istraživanja: Samački život sve teži muškarcima
Nikada nije bilo teže vreme za samce. Prema podacima neprofitne organizacije Istraživačkog centa Pju u SAD iz 2020. godine, većina ljudi na tržištu za upoznavanje – muškaraca i žena, svih uzrasta, onih koji žive i u ruralnim i u urbanim sredinama – rekla je da im romantični život ne ide dobro.
Teško je pronaći ljude za izlaske, tvrde oni, a muškarci i žene navode različite razloge za to. Muškarci su rekli da im je teško da priđu ženama, dok je većina žena rekla da je teško pronaći nekoga ko traži istu vrstu veze kao ona i „ko ispunjava njihova očekivanja“.
Novija istraživanja Univerziteta Mančester Metropolitan (MMU) takođe su otkrila da, iako je samački život za žene „rebrendiran“ na pozitivan i osnažujući način, ali muškarci samci „ga ne doživljavaju kao prednost“. Umesto toga, osećali su „da ih okolina karakteriše kao bezbrižne neženje ili društveno disfunkcionalne incele (nedobrovoljne celibate)“, prema rečima predavača sociologije i kriminologije na MMU Ališe Denbi.
Aplikacije, algoritmi i osećaj odbijanja
Analitičar Sajmon (51) kaže da se nekoliko puta mesečno kontaktira žene na Tinderu, ali kada im pošalje poruku, retko dobija odgovor. „Ako to uradim, razgovor gotovo isključivo ne vodi nikuda“, žali se Sajmon.
„Dosta mi je da se više zapetljavam pokušavajući da shvatim gde grešim. Izgleda da su samci mojih godina demonizovani – kao da smo svi incelsi kojima je retko dozvoljeno da izlaze ispod majčinih skuta.“
„Bio sam u vezama, naravno. Najduža je trajala devet godina kada sam imao dvadesetak i tridesetak godina. Upoznali smo se u stvarnom životu na poslu, ali poslednjih godina na aplikacijama, moja sreća u vezama je opadala zajedno sa mojom kosom i nestala. Voleo bih da upoznam pravu osobu i nisam sasvim odustao, ali bukvalno više nemam pojma kako. Ne znam šta žene žele, a njihovi standardi deluju neverovatno visoki.“
Manosfera, teorije i osećaj gubitka kontrole
Li Čembers je psiholog i vodi organizaciju pod nazivom Male Allies UK, koja pomaže u angažovanju muškaraca na radnom mestu i radi sa dečacima u školama. Čembers objašnjava da je prelazak na onlajn upoznavanje učinio da potraga za ljubavlju deluje transakciono.
„Mnogo mladih muškaraca smatra da više nije vredno truda kada je u pitanju upoznavanje.“
Deo problema je u tome što muškarci i dečaci obično imaju ono što on naziva „plićim“ prijateljstvima, što može dovesti do izolacije. To može dovesti do problema sa lošom adaptacijom u romantičnim vezama, nešto što, kako kaže, posebno primećuje sa sve većim interesovanjem mladića za veštačku inteligenciju.
Društvene mreže i strah od odbijanja
Terapeut za veze, Rejčel Nju, vidi da ovo postaje još veći problem kada muškarci nemaju prijateljice. „Još je lakše svrstati žene u jednu grupu kao ‘misteriozne’, ‘nedosledne’, ‘zahtevne’, ‘zastrašujuće’ ili šta god, posebno kada je to narativ koji dobijaju sa društvenih mreža“, kaže ona.
Čembers kaže da među dečacima i muškarcima raste osećaj da kada je u pitanju zabavljanje, „žene imaju više izbora“ – teorija koju je propagirala rana manosfera pre 10-15 godina.
„Ovo uverenje se zasniva na ideji prećutne hijerarhije gde žene drže svu moć i status zbog svog izgleda“, objašnjava psiholog. „Dok mala grupa lepih žena ima najveći udeo, hijerarhija nalaže da čak i žene koje su konvencionalno manje privlačne imaju više mogućnosti izbora od običnih muškaraca. Uz to, muškarci veruju da mala grupa cenjenih muškaraca dobija sve devojke jer žene imaju neverovatno visoke standarde.“
Ove teorije tvrde da „žene imaju pravo i žele da izlaze samo sa bogatim finansijski obezbeđenim muškarcima sa dubokim džepom… i da nema nade ni za koga drugog“, dodaje Čejmbers.
Posrednica za upoznavanje Hejli Kvin je specijalizovana za koučing u stvarnom svetu, bilo u radionicama ili radeći jedan na jedan sa klijentima u društvenom okruženju u Londonu i Njujorku. Ona kaže da je kroz istoriju uvek bilo muškaraca – i žena – koji su se borili sa upoznavanjem ljudi, ali internet i društvene mreže su stvari otežali.
„Manosfera je učinila da se muškarci osećaju izolovano ili kao da postoji neka velika zavera o moći žena, ili zašto ne mogu da ugovore sastanak. Kada muškarci iznesu ta osećanja na internet i ono što je usmereno ka njima jeste pokret manosfere, to omogućava muškarcima da uđu u mentalitet žrtve, što širi osećaj da su žene protiv njih i pogoršava celu situaciju.“
Uz to rečeno, Kvinova veruje da muškarci osećaju da su veoma društveno ograničeni, posebno u današnjoj kulturi na zapadu, pre svega, gde u žene prilično rezervisane i zaštićene u okviru svog ličnog prostora. Istraživači u studiji Univerziteta u Torontu iz 2024. godine otkrili su da se muškarci plaše da se bore da se snađu u očekivanjima moderne muškosti u vezama.
„Postoji ideja da, da biste zaista ‘bili muškarac’, morate biti tip koji ‘zavodi devojke’ – to je znak statusa“, kaže Ilejn Hoan, deo tima na Univerzitetu u Torontu.
Anksioznost prilaska i „minsko polje“ u realnom životu
„Mnogo muškaraca sa kojima radim imaju ono što nazivamo ‘anksioznošću od približavanja’“, napominje Kvinova. „Ne žele da priđu ženi kada je sa prijateljicom, brinu se da će neko pozvati policiju ako žena to protumači kao ‘uznemiravanje’, plaše se društvene nepristojnosti.
Misle na primer: ‘Ako počnem da razgovaram sa ženom u teretani, a ona to ne želi, može mi biti zabranjen pristup mestu koje mi se zaista sviđa, pa zato neću razgovarati sa njom’, ili ‘Ako razgovaram sa koleginicom koja mi se sviđa na poslu i krene po zlu, mogu da dobijem otkaz’. To znači da se osećaju sposobnim da samo onlajn upoznaju ljude. S druge strane, svaka organska društvena interakcija deluje im previše komplikovano“, ističe Kvinova.
Politika zabavljanja i strah od pogrešnog koraka
„Želim da budem u vezi, ali, pošto sam ionako anksiozan kao osoba, zapravo se iskreno plašim pravila zabavljanja koja sada važe“, kaže Džordž (31), kuvar po zanimanju.
„Ne želim da svaljujem krivicu na žene, ali zaista se osećam kao da se muškarci i žene više nisu ravnopravni u svetu upoznavanja. Često imam osećaj da su ženski standardi neverovatno visoki i čak i pre nego što se upoznamo, pokušavam da ubedim nekoga u svoju vrednost. Kao da moram da odgovaram za grehe svih muškaraca koji su bili pre mene, a koji su možda loše postupali sa ženama“, priznaje Džordž.
„Pored toga, postoji toliko mnogo mišljenja u svetu upoznavanja koji daju suprotstavljene savete o tome kako bi muškarac trebalo da se ponaša, kako bi žena trebalo da se ponaša… Sve ovo je samo pojačalo nelagodnost i nepoznanice u vezi sa celim procesom upoznavanja nekoga.“
Džordž kaže da oseća da su čak i najosnovnije interakcije politizovane i prožete svim mogućim značenjima, tako da sada nije siguran šta je prikladno ponašanje.
„Na jednom nedavnom sastanku, dama sa kojom sam bio se uvredila što sam platio piće dok je bila u toaletu. Nuditi da nekoga bezbedno odvedem kući je takođe minsko polje – osećam se kao gmizavac. Onda samo zamislite sledeću fazu zabavljanja ili fizičke intimnosti. Zbunjuje me što su prethodne generacije smatrale zabavljanje uzbudljivim ili zabavnim. To je sredstvo za postizanje cilja, ali meni jednostavno deluje užasno.“
Iskustva uznemiravanja i rastuća opreznost
Džordž je u pravu što se tiče nošenja prtljaga prošlih negativnih iskustava u zabavljanju.
„Većina žena (kao i 35% muškaraca) rekla je da je doživela neku vrstu uznemiravajućeg ponašanja od strane nekoga sa kim su se zabavljale ili bile na sastanku, od primanja neželjene seksualno eksplicitne slike do pritiska na seks ili toga da neko deli seksualno eksplicitnu sliku o njima bez njihovog pristanka“, kaže Ana Braun iz istraživačkog centra Pju. Možda nije ni čudo što su žene oprezne.
Osamnaestogodišnji Kristofer, recimo, kaže da su njega i njegove drugare kada su otišli na studije roditelji podsticali da traže pismenu saglasnost druge strane putem SMS poruke, toliko su bili zabrinuti da ih zaštite od eventualnih budućih žalbi na seksualni napad.
„Mnogi od nas poznaju ljude kojima se nešto dogodilo tokom večeri, a kasnije kažu da nisu želeli da se desi – i to i muškarci i žene – pa razumem da je dobra ideja imati tu pismenu dozvolu, ali pošto neko može da promeni mišljenje u bilo kom trenutku, to nije baš toliko korisno kao oblik zaštite od kasnije žalbe“, navodi Kristofer.
„Nikada ne bih ništa uradio nikome ko je izrazio želju da to ne činim – ili ko nije bio u mogućnosti da izrazi želju da to učini – ali takođe ideja da tražite SMS poruku sa ugovorom pre nego što počnete da ljubite nekoga ili šta god, pomalo odbojno. A, možda je to upravo i bila namera roditelja!“ pita se u šali.
Kristofer kaže da su on i njegovi prijatelji počeli da gledaju na tinejdžerske veze kao „pomalo zastrašujuće i pomalo mučne, posebno u kontekstu društvenih medija gde i najmanja stvar može da se objavi i da budeti ismejani. Čak i kada upoznate nekoga i mislite da ide dobro, verovatno je da će se jednostavno ugasiti bez objašnjenja“.
Da li postoji izlaz – povratak analognom druženju
Odgovor, kaže Kvinova, jeste podučavanje muškaraca svih uzrasta uravnoteženijem i nijansiranijem pristupu komunikaciji i povećanje nivoa socijalne inteligencije kako bi se omogućila bolja komunikacija i razumevanje u stvarnom životu.
„Ipak postoje neke osnovne veštine koje bi napravile veliku razliku u tome kako možemo da razvijemo zdrav odnos kada upoznamo nekoga ko nam odgovara“.
„Rekao bih da smo na ivici promene“, smatra Čembers. „Blagi povratak na ono kako su stvari nekada bile. Već vidimo oživljavanje večeri za samace i ljude koji pokušavaju da uspostave veze u stvarnom životu, što je ohrabrujuće. Nadamo se da će prevazilaženje tog jaza omogućiti muškarcima i ženama da ponovo pronađu zajednički jezik.“
(RTS)