Pomračenja su jedan od najupečatljivijih primera takve pojave. Tokom čitave istorije izazivala su mešavinu divljenja, nelagode i radoznalosti koju je teško ignorisati. Iako je teško sa sigurnošću znati šta su naši preci mislili o njima, postoje dokazi da su ljudi veoma rano počeli sistematski da posmatraju nebo.
Jedan od primera su petroglifi u Lohkruu u Irskoj, nastali oko 3340. godine pre nove ere, za koje pojedini istraživači smatraju da bi mogli da predstavljaju prikaze pomračenja Sunca.
U mnogim drevnim kulturama pomračenja nisu doživljavana kao prirodni fenomeni, već kao znaci kosmičkog poremećaja ili poruke bogova. U kineskoj tradiciji verovalo se da zmaj proždire Sunce, dok su neki narodi u Americi smatrali da su za to odgovorni jaguari ili druga mitska bića. Takva tumačenja, često povezana sa strahom, podstakla su ljude da pokušaju da predvide kada će se pomračenja dogoditi.
Upravo je ta potreba imala dalekosežne posledice: ohrabrila je sistematsko posmatranje neba i beleženje obrazaca, postavljajući temelje onome što će kasnije postati astronomija i matematika.
Danas tačno znamo šta je pomračenje, ali ostaje pitanje – zašto nas ono i dalje toliko privlači? Odgovor se, još jednom, krije u našem nervnom sistemu, objašnjava dr Hose A. Morales Garsija, naučni istraživač u oblasti neurodegenerativnih bolesti i redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta Komplutense u Madridu.
Kada se milioni ljudi okupe kako bi posmatrali pomračenje, oni ne gledaju samo u nebo. Istovremeno aktiviraju neke od najdubljih i najstarijih moždanih mehanizama povezanih sa fascinacijom. Taj spoj radoznalosti, iznenađenja i uzbuđenja nije samo kulturna navika, već biološki fenomen koji je dobro proučen.
Kada zaboravimo na sebe
Jedan od najprihvaćenijih neurobioloških modela objašnjava fascinaciju kao odgovor na „kognitivni jaz“. Drugim rečima, shvatimo da postoji nešto važno što ne znamo, što stvara vrstu kognitivne napetosti koju želimo da razrešimo.
Ovu teoriju predložio je psiholog Džordž Levenstin, a kasnija neuronaučna istraživanja dodatno su je potvrdila. Prema njoj, potraga za znanjem predstavlja snažan unutrašnji pokretač ljudskog ponašanja.
Pomračenje se savršeno uklapa u ovaj mehanizam. Znamo dovoljno da bismo mogli da ga predvidimo, ali njegova retkost, složenost i spektakularnost istovremeno stvaraju osećaj neizvesnosti. Teško je ne pogledati.
Kada nas nešto snažno privuče, poput trenutka kada Mesec počne da prekriva Sunce, aktiviraju se delovi mozga kao što su prednji cingularni korteks i prednja insula, zaduženi za prepoznavanje neočekivanih pojava i usmeravanje pažnje ka njima.
Istovremeno se smanjuje aktivnost takozvane podrazumevane neuronske mreže, koja je povezana sa razmišljanjem o sebi, brigama i unutrašnjim monolozima. Upravo ta promena objašnjava osećaj koji mnogi ljudi opisuju tokom snažnih iskustava – kao da su na trenutak zaboravili na sebe i potpuno se prepustili onome što se dešava pred njima.
Mozak koji nagrađuje učenje
Kako pomračenje odmiče, u igru ulazi još jedan važan mehanizam – sistem nagrađivanja u mozgu.
Regije poput strijatuma i nukleusa akumbensa oslobađaju dopamin, neurotransmiter ključan za motivaciju i osećaj zadovoljstva. Zanimljivo je da mozak ne reaguje samo na materijalne nagrade, već i na informacije. Drugim rečima, učenje nečeg novog ili rešavanje nepoznanice samo po sebi donosi osećaj nagrade.
Fascinacija se ne završava u trenutku doživljaja. U stanjima pojačane radoznalosti hipokampus, struktura mozga odgovorna za pamćenje, deluje u tesnoj saradnji sa dopaminskim sistemom. Brojna istraživanja pokazala su da to poboljšava učvršćivanje sećanja.
Zato se mnogi ljudi godinama kasnije jasno sećaju gde su bili kada su posmatrali neko veliko pomračenje. Mozak taj događaj označava kao važan.
Ovakva snažna iskustva često prate i fizičke reakcije – jeza, trnci ili „guska koža“. One nastaju usled interakcije emocionalnog i autonomnog nervnog sistema, istih mehanizama koji se aktiviraju kada slušamo muziku koja nas duboko dotakne ili posmatramo umetničko delo koje nas ostavlja bez daha.
Na kraju, sve je deo istog procesa: neizvesnost budi radoznalost, rešenje aktivira sistem nagrađivanja, a čitavo iskustvo se duboko urezuje u pamćenje. U tom smislu, pomračenje nije samo astronomski fenomen, već izuzetno efikasan pokretač moždanih mehanizama koji pretvaraju iznenađenje u znanje.
Da li je moguće da ostanemo ravnodušni
Ipak, ne doživljavaju svi ljudi fascinaciju istim intenzitetom.
Istraživanja zasnovana na snimanju mozga pokazuju da su neki pojedinci, zbog specifičnosti moždane organizacije, manje skloni ovakvim iskustvima.
Kod određenih stanja, poput depresije ili Parkinsonove bolesti, osetljivost na nagradu je često smanjena, pa samim tim mogu biti oslabljeni i osećaji interesovanja, čuđenja i divljenja. To bi moglo biti povezano sa poremećajima u funkcionisanju sistema nagrađivanja i obrade emocija.
Takođe, ljudi sa izraženom potrebom za kognitivnom izvesnošću – oni koji preferiraju jasne i konačne odgovore i ne vole dvosmislenost – češće doživljavaju manje čuđenja i ushićenja. Za njih pomračenje, sa svojom prolaznošću i neobičnošću, može biti više izvor nelagode nego oduševljenja.
Daleko od toga da je samo prolazna emocija, fascinacija je važan adaptivni mehanizam koji nas podstiče da istražujemo, učimo i bolje razumemo svet oko sebe. Iz te perspektive, pomračenje nije samo spektakl na nebu, već snažan podsticaj sistemu koji je evoluirao da bi iz iznenađenja stvarao znanje, zaključuje profesor Morales Garsija.
(RTS)