Sa dijagnostikovanim retkim neurološkim stanjem zvanim prosopometamorfopsija ili PMO, pacijent pruža istraživačima priliku da bolje razumeju kako čovekovi vizuelni sistemi obrađuju identifikacione karakteristike, i kako, na primer, identifikuju prijatelja od neprijatelja.
Više od dve i po godine, pre nego što je odveden na lečenje u Dartmut, čovek sa tim retkim pormećajem je posmatrao lica ljudi koji su ga okruživali i koji su mu ličili na „groteskne karikature“. Kako kaže, na čelu, obrazima i bradama ljudi, video je žlebove, a oči i usta „bili su razvučeni“.
U početku uznemirujući prizori, ova čovek se vremenom navikao na „bizarne maske“ koje je njegov um dodeljivao ljudima koje je sretao.
I dalje je mogao da prepozna ljude, i koliko god da su bili zastrašujući prizori, bio je svestan da takvi prikazi nikako ne pripadaju realnosti.
Pacijent inače nije oduvek imao ovakve „vizije“. Lekari su mislili da možda sa poremećajem – veze ima njegova istorija bipolarnog poremećaja, ili posttraumatski sindrom.
Doktori su razmatrali i njegovu ozbiljnu povredu glave koju je doživeo u svojim ranim 40-im i koja je ostavila neku vrstu traume. Neki smatraju da na čudne prikaze ipak utiče toksična doza ugljen-monoksida koju je udahnuo četiri meseca pre nego što je imao prvi susret sa izobličenim licima svojih bližnjih.
Pošto su psiholozi sa Dartmut koledža Antonio Melo, Danijel Šter, Kristof Bujarski i Bred Dašin sproveli niz testova, postalo im je jasno da njihov subjekt nije iskusio poremećaj PMO na sasvim tipičan način.
To stanje se može manifestovati na mnogo načina, pretvarajući ljude u demone i zmajeve, nadimajući vilice i obraze, uz spljoštene noseve ili proširene oči…
„U drugim studijama tog stanja, pacijenti sa PMO nisu u stanju da procene koliko tačno vizualizacija njihovih izobličenja predstavlja ono što vide, jer sama vizualizacija takođe prikazuje lice“, kaže Melo, glavni autor studije slučaja.
U ovom slučaju, pacijentu su istraživači dali fotografije dobrovoljaca prisutnih u prostoriji, i mogli su da prouče detaljna poređenja slika. Inače, prosopometamorfopsija se smatrala vidom slepila. Međutim, postaje jasno da to ne mora da bude slučaj.
Sindrom Alise u zemlji čuda
Stanje se sada tretira kao sindrom Alise u zemlji čuda, koji dovodi to toga da se stvari koje se gledaju, vide izobličene, iskrivljene, veće ili manje nego što jesu.
Pronalaženje načina da se razlikuju stanja sa sličnim neurološkim uzrocima, čak i kada se pojavljuju na tako dramatično različite načine, od vitalnog je značaja za pružanje tačnih prognoza i tretmana.
„Čuli smo od više ljudi sa PMO poremećajem da su im psihijatri dijagnostikovali šizofreniju, i da su im propisali antipsihotike, i kada je njihovo stanje vezano za problem sa vizuelnim sistemom“, kaže Dašin, psiholog na Dartmut koledžu i viši autor studije.
Što se tiče predmeta studije slučaja, pretpostavlja se da bi za simptome ovog poremećaja mogla biti odgovorna mala lezija veličine jednog centimetra koja se vidi u gornjem levom uglu njegovog hipokampusa na skeniranju.
Dobra vest je da je nakon godinu dana posmatranja, lezija ostala nepromenjena. A deljenjem svog iskustva, ovaj pacijent pomaže drugima sa sličnim problemima da se osećaju manje uznemireno i usamljeno.
„Nije neuobičajeno da ljudi koji imaju PMO ne govore drugima o svom problemu sa percepcijom lica jer se plaše da će drugi pomisliti da su izobličenja znak psihijatrijskog poremećaja“, kaže Dašin i dodaje: „To je problem koji ljudi često ne razumeju“.
Studija slučaja je objavljena u časopisu The Lancet.
(RTS)