Usvajanjem zakona 2009. inkluzivno obrazovanje ušlo je u škole na velika vrata. Posle početnog entuzijazma, mnogi roditelji, zbog brojnih problema, svoju decu s invaliditetom prebacuju u specijalizovane škole.
Ima i pozitivnih iskustava. „Ja sam mama sad već momka od 27 godina sa autizmom koji je prošao sistem redovnog obrazovanja u Srbiji. Najviše je to bilo zahvaljujući direktorima, koji su poštovali zakon, i nije bilo pogovora, nije se postavljalo pitanje da li to dete treba da bude u odeljenju. Kada se to tako postavi onda se i otpori nekako savladavaju“, rekla je Snežana Lazarević iz Inicijative za podršku osobama sa invaliditetom.
Dve trećine učenika smatra da njihovi drugari kojima je potrebna dodatna podrška remete obrazovanje.
„Nastavnici smatraju da je neophodan asistent u nastavi, da je neophodan rad sa defektologom za rad sa decom, da je potreban stručnjak koji bi usmeravao nastavnike na koji način da sprovode inkluziju tokom nastavnog procesa“, kaže Dragana Radojević iz istraživačkog tima Zaštitnika građana.
Na ličnog pratioca za dete godinama se čeka, žale se roditelji. Neke lokalne samouprave ih uopšte nemaju jer nisu u stanju da ih finansiraju.
„Jedan od problema s kojim se suočavamo iz dana u dan i sve veći i sve prisutniji – činjenica je da sve manje i manje ljudi žele da rade kao lični pratioci. Nije nama empatija problem samo kod dece, nama je problem empatija kod odraslih“, kaže Nikola Selaković, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Zaštitnik građana Zoran Pašalić tvrdi da nema nazadovanja u inkluzivnom procesu.
„Svako gleda iz svog aspekta ili svog ugla. Zato je potrebno da se određeno vreme uloži da bi se neke promene usvoje, one koje su bitne, a to je lični odnos onih koji se bave tom decom, svakako i roditelja te dece i celog društva – da se tome posebna pažnja posveti“, kaže Pašalić.
Jedna od preporuka nadležnima jeste da obezbede finansijske i ljudske kapacitete kako bi svako dete kome je potrebna dodatna podrška u obrazovanju tu podršku i dobilo.
(RTS)