Detaljna istraživanja sa roditeljima, direktorima i nastavnicima, koji su davali ocene školama širom Srbije, rađeno je pre ubistava u školi „Vladislav Ribnikar“ – dobila su na posebnoj težini. Slabu trojku školskom sistemu dali su nastavnici i direktori škola, dok su roditelji srednjim školama dali dvojku, a osnovnim čak četvorku.
Dragana Đurić iz Nacionalne asocijacije roditelja i nastavnika Srbije, koja je i radila istraživanja, kaže da su najpre ispitivani roditelji, a godinu kasnije nastavnici i direktori.
„Ono što je neki razlog zbog kojeg je ta ocena niža kod direktora i nastavnika, je to što je prošla još jedna godina i što je obrazovanje možda nastavilo dalje da se urušava, ali se ja nadam da nije to, već da je stvar samo u našoj samokritičnosti kao prosvetnih radnika“, ističe Đurićeva.
„Učenici su anestezirani, zbog toga treba najviše da brinemo“
Najveći razlog za zabrinutost jeste, navodi, „anesteziranost“ učenika.
„Rečenica koju sam ja ponela sa sobom sa prezentacije i nalaza istraživanja, a nije bilo prvi put da je čujem, daleko od prvog puta, jeste da su nam učenici, kako reče jedan direktor, oni su anestezirani. To je za mene nešto oko čega najviše treba da razmišljamo i zbog čega treba najviše da se brinemo“, smatra Đurićeva.
Za sve druge mane koje su iznete, čini joj se da su nekako bliske našem iskustvu i da se može zamisliti šta dalje, da se može smisliti neki plan izlaska iz te situacije.
„Ali ta opšta anesteziranost, koja je nažalost tačna, je nešto sa čime nismo imali iskustva. Moram da kažem da smo i mi kao organizacija i lično moje kolege – prilično zabrinuti“, naglašava Đurićeva.
„Tri decenije narušene društvene klime se prelomile na prosveti“
Nisu, napominje, hteli da targetiraju krivca, zato što to u krajnjoj liniji nije ni moguće.
„Celokupna društvena klima koja je narušena, sad već 30 godina, tokom kojih smo izgubili obrazovanje kao društvenu vrednost, svakako se jeste prelomila u ovom trenutku i na poziciji u kojoj se nalaze prosvetni radnici. Moram da kažem da je svako imao jedan samokritički osvrt i da svako vidi svoj deo odgovornosti u situaciji u kojoj smo se našli“, dodaje Đurićeva.
Zašto su najniži razredi najbolji deo školstva, među boljima i u Evropi
Prvi ciklus obrazovanja, od prvog do četvrtog razreda, prema njenim rečima, opaža se kao dobar i zdrav deo obrazovnog sistema.
I međunarodna istraživanja koja procenjuju pismenost kod dece, navodi, govore da se Srbija nalazi u gornjoj polovini evropskih zemalja, što je jedan dosta objektivan pokazatelj.
„Zbog čega je on dobar, to je pitanje za dublju analizu i sigurno da je povezano sa inicijalnim obrazovanjem nastavnika, odnosno sa tim da su učitelji i učiteljice jedini profesionalni prosvetni radnici. Mi ostali smo dođoši u školi, a oni su učeni da budu prosvetni radnici“, objašnjava Đurićeva.
„Ako ne volite učenike, vi ste na robiji“
Takođe, značajno je i da prosvetni radnici vole učenike i svoj rad.
„Ukoliko provedete više od šest meseci u prosveti, vi to morate da volite. Ako ne volite učenike, vi ste na robiji. Vi prosto morate da ih volite. Mogu odgovorno da tvrdim da najveći broj mojih kolega zapravo voli učenika. Ono što ne volimo, to su birokratizacija, papiri. Treba da bude manje papira, manje formalnih obaveza, a više okretanja ka vaspitnom radu“, ističe Đurićeva.
„Informacije su dostupne na klik, ali one nisu isto što i znanje“
Đurićeva ističe da je obrazovanje u krizi i na svetskom nivou.
„Zahvaljujući digitalnim tehnologijama, svaka informacija je na jedan klik od nas. Ono što mi netačno tumačimo kao čovečanstvo, to je da je informacija isto što i znanje. To naprosto nije tačno“, ističe Đurićeva.
Izlaz postoji, neke zemlje su uspele
Različiti svetski obrazovni sistemi su pokušali, neki i uspešno, da promene obrazovanje u pravcu razvoja kritičkog mišljenja.
„Ono što mi se čini da je put kojim može da se izađe, to je povezano sa ovim prvim ciklusom koji je najbolji, i ima uporište u tome što učiteljica ne mora da strogo planira nastavu na način na koji planiraju drugi, zato što su deca sa njom celog dana, pa ako nešto ne završe za 45 minuta, mogu da nastave kasnije“, objašnjava Đurićeva.
Život nije baratanje podacima
Obrazovanje, ukazuje, na kasnijim nivoima je partikularno, dok život to nije.
„Mislim da je perspektiva razvoj međupredmetnih kompetencija, odnosno sticanje veština za život u savremenom društvu, i to, ma kako da je to nama teško da razumemo, više nije baratanje sa podacima“, zaključuje Đurićeva.
(RTS)