Ovo delo, koje je rimski car iz drugog veka pisao u svom šatoru tokom noći, između dugih marševa i krvavih bitaka, jedan je od temeljnih tekstova stoicizma, antičke filozofije koja se pojavila oko 300. godine pre nove ere, a koja je poslednjih godina doživela neočekivani preporod na društvenim mrežama.
Savremeni preporod stoicizma često se dovodi u vezu sa knjigom The Obstacle Is the Way: The Timeless Art of Turning Trials into Triumph (Prepreka je put: Bezvremena umetnost pretvaranja iskušenja u trijumf), koju je 2014. godine objavio Rajan Holidej, nekadašnji direktor marketinga koji je postao autor knjiga iz oblasti samopomoći.
On je odlomke iz Meditacija približio profesionalnim sportistima i eliti Silicijumske doline. Usledile su i druge Holidejeve knjige, među kojima je i The Daily Stoic, koja je iznedrila veoma popularan istoimeni bilten, kao i brojni podražavaoci. Izvan univerzitetskih krugova, nova izdanja Senekinih Pisama prijatelju i Epiktetovih Razgovora takođe su postala bestseleri.
Masimo Piljuči, profesor filozofije na Gradskom univerzitetu u Njujorku, ne iznenađuje novostečena popularnost stoicizma. Mnoge stoičke ideje i ideali – uključujući otpornost pred naizgled nepodnošljivim nedaćama – nastali su u vremenima koja su, kao i naše, bila obeležena „haosom, previranjima i velikim političkim i društvenim promenama“.
Kada se čini da se svet raspada, stoicizam obećava način da se čovek ne raspadne zajedno s njim.
Međutim, Piljuči ima i ozbiljne zamerke na stoicizam, kako na samu filozofiju, tako i na njenu iskrivljenu verziju u doba interneta. Zbog toga u svojoj najnovijoj knjizi How to Be a (Happy) Skeptic: The Power of Doubt in a Meaningful Life (Kako biti (srećan) skeptik: Moć sumnje u smislenom životu) čitaocima skreće pažnju na drugu antičku školu mišljenja, srodnu stoicizmu, ali daleko manje modernu i popularnu, za koju smatra da je posebno pogodna za suočavanje sa problemima savremenog doba, kako na ličnom tako i na društvenom planu.
Zašto treba da učimo od Sokrata
Filozofija skepticizma deli se na dve škole: pironizam i akademski skepticizam. Upravo je ova druga – koju Piljuči smatra superiornijom – cvetala između 266. i 90. godine pre nove ere, kada su članovi Platonove Akademije u Atini (po čemu je i dobila ime) ponovo otkrili osnovne principe Platonovog učitelja Sokrata.
Dok su drugi filozofi nastojali da ponude odgovore, Sokrat – čuven po rečima: „Znam samo da ništa ne znam“ – uglavnom je postavljao pitanja, pokušavajući da do istine dođe preispitivanjem uverenja drugih ljudi. „Osnivač akademskog skepticizma Arkesilaj bio je još radikalniji, tvrdeći da nije siguran čak ni u to da ništa ne zna“, kaže Piljuči za portal Big Think.
Danas negovanje skeptičkog stava može pomoći da se čovek snađe u medijskom okruženju prepunom teorija zavere, ideološki motivisanog tumačenja stvarnosti i dipfejk snimaka nastalih uz pomoć veštačke inteligencije.
Skepticizam takođe može pomoći da se prepoznaju neiskreni političari, gurui samopomoći ili bilo ko drugi ko neistine ili poluistine predstavlja kao potpunu istinu kako bi ostvario sopstvene interese.
Skepticizam nas može zaštititi i od nas samih. Kada se pokaže da smo u nečemu pogrešili, to može biti ponižavajuće iskustvo koje podriva naše samopoštovanje. Da bi izbegli tu neprijatnost, neki ljudi još čvršće ostaju pri svojim pogrešnim uverenjima – što može biti veoma opasno ako su ta uverenja povezana sa teorijama zavere ili ekstremističkim ideologijama.
Kod skepticizma to nije slučaj. „Kao skeptik, mogu da priznam svoje greške bez stida“, kaže Piljuči. „To je ugrađeno u samu filozofiju, jer moj lični identitet ne zavisi od toga da li ću prihvatiti jedno ili drugo uverenje. Skeptici priznaju da je svet složeno mesto i da ni u jednom trenutku ne možemo znati sve. Ako se pojave nove informacije ili ubedljiviji argumenti, onda je promena mišljenja racionalna i etički ispravna stvar.“
Istraživanja ukazuju da primer skepticizma koji je postavio Sokrat može da ublaži političku polarizaciju, jer omogućava ljudima da razgovaraju preko ideoloških podela.
Kako objašnjava Piljuči: „Sokrat vam nikada ne kaže: ‘Uradi ovo.’ Umesto toga pita: ‘Šta misliš da bi trebalo da uradiš?’ A zatim zajedno s vama istražuje to pitanje. Platonovi sokratovski dijalozi završavaju se u stanju aporije, grčkog pojma koji označava ‘uzdržavanje od konačnog suda’, i mnogo su manje sukobljavajući od rasprava. Kada se sa nekim raspravljate, kao na sudu ili tokom predsedničke debate, vi ne tragate za istinom – polazite od toga da je već znate i pokušavate da u nju ubedite druge.“
U dijalogu, jedan sagovornik može drugom ukazati na protivrečnosti u njegovim uverenjima, skrećući pažnju na ono što psiholozi nazivaju kognitivnom disonancom.
Piljuči priznaje da je glavni nedostatak Sokratovog metoda to što se „ne može lako primeniti u velikom obimu“. Iako se široko koristi u privatnom obrazovanju, gde su grupe male, „ne možete ga primeniti na stotine ljudi, a kamoli na milione. Tada to više nije razgovor.“
Ali, ako već ne možete da učestvujete u takvom dijalogu, uvek možete pročitati neki od Platonovih originalnih tekstova. U idealnom slučaju, pojavio bi se i neki Platon 21. veka koji bi napisao nove dijaloge o savremenim spornim temama, poput abortusa, imigracije, kontrole oružja ili klimatske politike.
Imati „dobrog demona“
Na prvi pogled, akademski skepticizam u velikoj meri odgovara savremenom značenju te reči, sa naglaskom na preispitivanju i sumnji. Međutim, u svom izvornom obliku, preispitivanje i sumnja bili su samo jedna strana medalje.
To je zato što pitanje „Kako znaš ono što znaš?“ nije predstavljalo cilj samo po sebi, već polazište za suočavanje sa drugim, još važnijim pitanjem: „Kako živeti smislen život?“
Danas se skepticizam često poistovećuje sa nihilizmom i cinizmom – sa nespremnošću da se veruje u bilo šta i samim tim da se bilo čemu pripiše smisao. Međutim, antički skeptici bili su sve samo ne ravnodušni ili bezosećajni.
Oni nisu tvrdili da, ako ništa ne možemo sa sigurnošću da znamo, onda ne treba ni čemu da se posvetimo. Naprotiv, smatrali su da odluke i sudove treba donositi imajući u vidu različite stepene izvesnosti i neizvesnosti.
Kao i druge antičke filozofske škole, skeptici su verovali da sve ima svoj telos, odnosno svrhu. Svrha žira je da izraste u hrast, dok je svrha sata da pokazuje vreme. Svrha ljudskog bića nije tako očigledna.
Za epikurejce, koji su težili zadovoljstvu i umerenosti, to su bili aponija i ataraksija – odsustvo telesne i duševne patnje. Za stoike i skeptike to je bila eudajmonija, reč koja se doslovno može prevesti kao „imati dobrog demona“ (u smislu unutrašnjeg duha ili savesti), a koja u suštini označava procvat čoveka kroz život u skladu sa sopstvenom prirodom.
Sokrat je verovao da je čovek određen sposobnošću rasuđivanja, pa je zato govorio da „neispitan život nije vredan življenja“. Ciceron, koji je studirao u Platonovoj Akademiji u poznom periodu njene skeptičke faze, ponudio je šire tumačenje.
Polazeći od pretpostavke – uz svest o izvesnoj neizvesnosti – da su ljudi po prirodi društvena bića, ovaj rimski državnik smatrao je da život u skladu s prirodom podrazumeva korišćenje razuma kako bismo živeli u međusobnoj slozi.
U svom najpoznatijem delu, traktatu De Officiis (O dužnostima ili O pravednom postupanju), tvrdio je da se eudajmonija ne postiže povlačenjem u privatno razmišljanje, već aktivnim učešćem u javnom životu, kao i da pojedinac istinski napreduje onda kada doprinosi napretku zajednice – i obrnuto.
„Kakav život želite da živite? I zašto?“, pita se Piljuči. „Ta pitanja sebi više ne postavljamo tako često, naročito ovo drugo. Mnogi od nas odmah se bace u životnu trku i provedu godine, možda i čitav život, jureći stvari koje se, na kraju, nisu pokazale vrednim truda, trošeći tako jedinu priliku koju imaju.“
Preispitivanje istine pred moćnicima
Stoicizam je mnogo više od onoga što o njemu predstavljaju influenseri i popularni filozofi. Daleko od toga da je reč o filozofiji tradicionalne muškosti, stoici su bili među retkima u svoje vreme koji su priznavali da žene poseduju istu sposobnost za vrlinu i mudrost kao i muškarci.
Stoicizam takođe ne treba posmatrati kao prečicu do materijalnog uspeha.
„Stoici su bili veoma jasni da su bogatstvo i slava važni samo ako su stečeni na čestit način, bez prevare i eksploatacije“, napominje Piljuči, „i samo ako se potom to bogatstvo i ugled iskoriste da bi se pomoglo drugima.“
Ipak, jedna od ključnih kritika stoicizma jeste to što može da podstakne prihvatanje nepotrebne patnje. Insistiranje ove škole na tome da čovek tiho podnosi svoje stradanje i ne brine o onome što ne može da kontroliše nosi rizik da podstakne pasivnost pred nepravdama koje bi, u suprotnom, možda pokušao da ispravi.
U vremenima kriza i velikih previranja, skepticizam može biti praktičnija, ali i iznenađujuće nadahnjujuća alternativa. Na kraju krajeva, kako možemo sa sigurnošću znati šta jeste, a šta nije u našoj moći da promenimo? I zašto bi nas sposobnost da razlikujemo te dve stvari nužno vodila boljem i ispunjenijem životu? Možda nas upravo izvesnost – a ne sumnja – češće sprečava da napredujemo.
Razlika između stoicizma i skepticizma možda se najbolje vidi u sudbinama Seneke i Sokrata. Obojica su stradala, i to na gotovo isti način: vlasti sa kojima su došli u sukob primorale su ih da izvrše samoubistvo.
Ali, dok je Seneka umro nakon što je bio učitelj surovog i paranoičnog cara Nerona, čija je nestabilna vladavina gurnula Rimsko carstvo u građanski rat, Sokrat je umro onako kako je i živeo – govoreći istinu moćnicima. Ili, preciznije, preispitujući njihovu „istinu“.
(RTS)