Ljudi koji imaju pozitivnija uverenja o starenju hodaju brže, brže se oporavljaju, bolje brinu o sebi i pokazuju manje moždanih biomarkera povezanih sa demencijom. Istraživanja prof. Levi su čak pokazala da starije osobe sa pozitivnim uverenjima o starenju mogu da preokrenu blagi kognitivni pad.
„Oni koji usvajaju negativnija uverenja o starenju imaju veće šanse da pokažu lošije fizičke, mentalne i kognitivne ishode“, navodi prof. Levi. „S druge strane – i to je dobra vest – važi i obrnuto. Ako ljudi mogu da usvoje pozitivnija uverenja o starenju, ili da pređu sa negativnih na pozitivna, to može doneti zdravstvene koristi na više različitih načina.“
Zato je preispitivanje našeg jezika od suštinske važnosti. Evo izraza za koje stručnjaci žele da prestanemo da ih koristimo – i kada govorimo o drugima i o sebi.
„Prestar/a sam za to.“
Mislite da ste „prestari“ da se priključite bendu? To nije nužno zbog godine u kojoj ste rođeni. Nikad godine nisu problem, napominju psiholozi, jer uvek postoji neko vaših godina ko je to juče uradio.
Umesto toga, bolje je da reč „star“ zamenite konkretnijom rečju koja opisuje šta zapravo mislite. (Možda, na primer, jednostavno niste zainteresovani.)
Isti savet važi i za naizgled bezazlenu rečenicu: „Ne osećam se staro.“ Šta to znači? Da se ne osećate nesposobno, nevidljivo, beskorisno? Zato bolje upotrebite reči koje zaista opisuju kako se osećate: „Osećam se energično, optimistično, privlačno.“
„Hvata me demencija“
Mnogi ljudi zaista doživljavaju izvesno usporavanje kognitivnih funkcija kako stare. Ali zaboraviti gde ste ostavili ključeve nije uvek problem starenja – to je i ljudska stvar. I deca stalno zaboravljaju stvari. Nazivati greške ili propuste „staračkom demencijom“ predstavlja zaboravnost kao neizbežnu, iako to nije slučaj.
Prof. Levi napominje da postoji mnogo faktora koji doprinose zaboravnosti. Njena istraživanja takođe pokazuju da ljudi sa pozitivnijim uverenjima o starenju vremenom imaju bolje pamćenje. Pored toga, određene kognitivne sposobnosti – poput metakognicije, odnosno sposobnosti da razmišljamo o sopstvenom razmišljanju – imaju tendenciju da se poboljšavaju u kasnijem životnom dobu.
„Imam 70, ali se osećam kao da imam 50.“
Problem sa insistiranjem da se osećate mlađe jeste to što time učvršćujete upravo ideju koju mislite da odbacujete: da je mladost bolja i da se od svojih stvarnih godina treba distancirati. To nastavlja da obezvređuje ono što znači biti svojih godina.
To je zamišljeno kao trijumf – dokaz da ste „nadmudrili“ scenario starenja. Ne, imate 70 i osećate se kao da imate 70. Samo to nije ono što ste očekivali da će biti kada napunite 70. Vaših 70 će sigurno izgledati drugačije od nečijih tuđih 70 – ali to su i dalje vaše godine.
Bolje je da uopšte ne „prevodite“ svoja osećanja u mlađi broj. Ako se osećate energično, radoznalo i zaljubljeno u svoj život – to ne govori „pedeset“, već vi, sa 70.
„Starog psa ne možeš naučiti novim trikovima.“
Ljudi mogu da uče nove stvari u bilo kom životnom dobu – i nauka to potvrđuje. Stariji ljudi mogu da imaju koristi od istih kognitivnih strategija kao i ljudi svih uzrasta, naglašava prof. Levi.
„Postoje i istraživanja o neuroplastičnosti, pa znamo da i u kasnijem životu ljudi mogu da stvaraju nove neuronske veze kada se suočavaju sa izazovima.“
Isto važi i za čest izgovor da je nešto „previše tehnološki napredno“. Mnogi stariji ljudi aktivno koriste društvene mreže, pametne telefone i nove alate. Zato, sledeći put kada poželite da kažete ovako nešto, zamenite ga iskrenijom rečenicom – poput: „Još nisam probao/la.“
„Od sad ću biti sve gore i gore.“
Ne mora da bude tako. U jednom nedavnom istraživanju, prof. Levi i njene kolege pratili su grupu starijih ljudi u rasponu od 12 godina i analizirali kognitivne sposobnosti i brzinu hoda. Skoro polovina ispitanika pokazala je napredak u bar jednom od ta dva parametra. „Značajan broj ljudi opovrgava tu tvrdnju“, ističe profesorka.
To ne znači da su bolovi i bolesti stvar ličnog izbora, ali znači da pretpostavka o neizbežnom padu jednostavno nije tačna. „Postoje različiti životni tokovi“, ističe prof. Levi – i vaš se još uvek piše.
„Dobro izgledaš za svoje godine.“
Komentarisanje izgleda je često klizav teren – posebno kada ga povezujete sa godinama. Još jedna greška je reći nekome da izgleda „mladoliko“, jer šta se pod tim podrazumeva? Kako to treba da se izgleda u određenim godinama.
„Kako ste danas, mlada damo?“
Kada ženi od 73 godine prodavac na pijaci kaže „mlada damo“, on misli da je ljubazan i da je dao kompliment. Ali takva vrsta komplimenta ukazuje na ejdžizam, a može da se doživi i kao ironično peckanje.
„To nije primereno tvojim godinama.“
Ne postoji nešto što je „primereno godinama“ za odrasle. Odrasli se ne vraćaju u dečje stanje. Postoje stilovi, ali svako može da odluči šta mu odgovara.
Isto važi i za aktivnosti – nema „roka trajanja“ za tetovažu, novu karijeru ili hobi.
„Možeš li da veruješ da još radi?“
Ta reč – „još“ – nosi više značenja nego što deluje. Ona sugeriše da je neobično da neko u tim godinama radi ili bude aktivan. A realnost je drugačija – sve više ljudi radi duže, iz finansijskih razloga ili zbog demografskih promena.
„E, baš je lepo ostario.“
Iako zvuči kao pohvala, ova fraza implicira da neko „polaže“, a neko „pada“ ispit starenja. Ako ste se probudili i dišete – uspešno starite.
Problem je i u tome što ovaj koncept promoviše ideju da je samo fizička i mentalna „sposobnost“ merilo dobrog starenja, zanemarujući činjenicu da većina ljudi u nekom trenutku živi sa određenim ograničenjima.
Postoji još jedan problem: „lepo starenje“ podrazumeva da već sada znate kako će izgledati vaš dobar život u budućnosti. A ne znate. Ne projektujte sadašnjeg sebe na budućeg. Ono što vam je danas važno možda neće biti u osamdesetoj – a možda ćete otkriti sasvim nove strasti.
Poruka je jednostavna: način na koji govorimo o starenju oblikuje način na koji ga doživljavamo – a time i kako živimo.
(RTS)