Izuzetna dugovečnost čitave ljudske rase mogla bi delimično da se objasni upravo dužinom vremena koje deca provode pod majčinskom brigom.
„Jedna od zaista misterioznih stvari o ljudima jeste činjenica da živimo ove super duge živote u poređenju sa mnogim drugim sisarima“, naglašava prof. Metju Zipl, neurobiolog sa Univerziteta Kornel.
„Ono što mi iznosimo kao hipotezu jeste da je deo objašnjenja za naš dug životni vek ovaj drugi temeljni aspekt naših života, a to je odnos između majke i njenog deteta“, objašnjava neurobiolog.
Evolutivna zagonetka dugog života
Životni vek sisara drastično varira, od kratkih 12 meseci za Milerovog džinovskog sundskog pacova, do dva veka dugog života grenlandskog kita. Za većinu vrsta, životni vek je u labavoj, ali pouzdanoj vezi sa veličinom tela. Veće životinje uglavnom žive duže.
Međutim, neke vrste prkose ovom pravilu, sa životnim vekom mnogo dužim od drugih vrsta slične telesne mase. Ljudi spadaju u ove dugovečnije vrste, kao i neki drugi primati, hijene, određene vrste kitova i slonovi.
Ono što je ovim vrstama takođe zajedničko jeste da su sve veoma društvene životinje koje žive u grupama i međusobno se pomažu.
Više od „hipoteze bake“
Jedno od predloženih objašnjenja za dugovečnost, bar nekih od ovih, vrsta je takozvana „hipoteza bake“. Prema ovoj teoriji, kod vrsta sa postmenopauzalnom fazom života, bake prestaju da se razmnožavaju, smanjujući reproduktivnu konkurenciju i pružajući podršku majkama koje još uvek rađaju decu.
Međutim, ovo se odnosi samo na nekoliko vrsta – ljude, orke, beluga kitove, narvale i možda šimpanze.
Profesor Zipl i njegove kolege želeli su da saznaju zašto druge vrste bez baka u postmenopauzi mogu da žive slično dugo, pa su svoju pažnju usmerili na majke.
Tim je napravio model koji sugeriše da prirodna selekcija favorizuje majke koje duže žive, pomažući tako u pokretanju evolucije dužeg životnog veka unutar vrste.
Naravno, postoji evolutivna kompenzacija. Ove dugovečne vrste proizvode manje potomaka od, na primer, legla mačića. Ali to takođe koristi potomstvu, omogućavajući više brige po jedinki.
Model koji povezuje brigu i dugovečnost
Istraživači su napravili modele koristeći podatke koje su prikupili na terenu, kako bi testirali koliko snažno opstanak majke utiče na šanse za preživljavanje njenog potomstva, pa čak i njenih unuka.
Pretpostavka je jednostavna. Kod mnogih od ovih dugovečnih vrsta, smrt majke ili bake smanjuje šanse za preživljavanje njihovih potomaka.
Ovo ukazuje da, kod vrsta gde se mladi snažno oslanjaju na svoje majke, duži život majke može direktno da poboljša šanse njenog potomstva da preživi i razmnoži se. To stvara evolutivni pritisak koji favorizuje jedinke koje žive duže, čak i ako imaju ukupno manje potomaka.
Kroz više modela, tim je pronašao isti obrazac: kada potomstvo više zavisi od majke, populacije se evolutivno kreću ka dužem životnom veku i sporijoj reprodukciji.
„Kako vidimo da ove veze između opstanka majke i uspešnosti potomstva jačaju, vidimo i evoluciju životinja koje imaju duži život i ređe se razmnožavaju – isti obrazac koji vidimo kod ljudi“, objašnjava prof. Zipl.
„Ono što je lepo kod ovog modela je to što je primenjiv na sisare uopšte, jer znamo da ove veze postoje i kod drugih vrsta van primata, poput hijena, kitova i slonova“, napominje neurobiolog.
Ljudski kontekst: Složena slika majčinstva
Dok evolutivni model pruža snažan okvir, slika kod ljudi je, očekivano, složenija.
Novija istraživanja pokazuju da veza između majčinstva i dugovečnosti nije jednostavna. Neke studije govore da svaka trudnoća može ubrzati biološko starenje za nekoliko meseci.
S druge strane, finska studija ukazuje na vezu u obliku slova „U“ između broja dece i dužine života, gde žene sa dvoje ili troje dece žive najduže.
Ovi nalazi se uklapaju u evolutivnu teoriju „potrošnog tela“, koja kaže da organizam ima ograničene resurse koje ulaže ili u reprodukciju ili u održavanje tela. Previše resursa uloženih u rađanje ostavlja manje za oporavak, što može skratiti životni vek.
Ključni faktor koji ublažava ovaj teret jesu socio-ekonomski uslovi. Pristup zdravstvenoj zaštiti, ishrana i, iznad svega, socijalna podrška igraju presudnu ulogu u određivanju konačnog uticaja majčinstva na zdravlje i dugovečnost žene.
Istraživači nisu ispitivali da li se ovaj efekat proteže na očinsku brigu. U svim proučavanim vrstama, majke pružaju većinu nege, a podaci o vezama između očeva i preživljavanja potomstva su teže dostupni.
Tamo gde su te veze proučavane, kao kod ljudi i nekih primata, snaga i trajanje majčinog uticaja jači su od očevog.
„Kada posmatrate interakciju majki i mladunaca kod primata koji nisu ljudi, možete jednostavno videti na licima mladunaca da na svetu ne postoji ništa važnije od prisustva njihove majke“, napominje prof. Zipl.
„Tako da za mene, bihevioralni rad, u kombinaciji sa demografskim studijama, zaista pojačava ovu zajedničku evolutivnu nit koju delimo sa našim najbližim rođacima primatima – a to je da postoji period kada je ceo svet samo naša majka. I dok to vremenom slabi, nikada ne nestaje. Deo dugoročne težnje ove linije istraživanja jeste povezivanje toga sa dugovečnošću, povezivanje ova dva misteriozna i centralna aspekta onoga što znači biti čovek“, zaključuje prof. Metju Zipl.
(RTS)