Persijanci su je koristili u ratne i medicinske svrhe, dok su u Vizantiji tajne „grčke vatre“, zastrašujućeg zapaljivog oružja na bazi nafte, bile najstrože čuvana državna tajna.
U Kini su, hiljadama godina unazad, upotrebljavali bambusove cevi za bušenje i transport prirodnog gasa, koji su palili da bi isparavanjem dobili so iz morske vode.
Rumuni su bili prvi
Moderna era nafte započinje sredinom 19. veka. Prva svetska rafinerija otvorena je 1856. godine u Ploeštiju u Rumuniji, čime je ova zemlja postala prva u svetu sa zvaničnom proizvodnjom sirove nafte.
Ipak, događaj koji je pokrenuo „naftnu groznicu“ zbio se tri godine kasnije, 1859, kada je penzionisani železnički kondukter Edvin Drejk u Titusvilu u Pensilvaniji, izbušio prvu komercijalnu naftnu bušotinu u Americi. Glavni cilj nije bio benzin, već kerozin.
Ovaj novi, jeftiniji i čistiji energent za osvetljenje brzo je zamenio skupo kitovo ulje.
Epoha osvetljenja domova sagorevanjem masti najvećih sisara na planeti privedena je kraju, čime je, sasvim slučajno, populacija kitova spasena od istrebljenja.
Na benzin se jedno vreme gledalo jednostavno kao na nusproizvod u proizvodnji kerozina, neretko je bacan u reke ili ostavljan na odeđenim lokacijama da ispari, pre nego što je motor sa unutrašnjim sagorevanjem od njega stvorio – najtraženiju robu na planeti.
Rađanje monopola i prve krize
Sa rastom industrije, pojavili su se i prvi pokušaji kontrole tržišta. Kompanija „Standard Oil“, koju je 1870. osnovao Džon D. Rokfeler sa partnerima, uspostavila je gotovo potpuni monopol. Koristeći agresivne poslovne taktike, do 1890. godine kompanija je kontrolisala 88% rafinisanih naftnih tokova u SAD.
Ovaj gigant je na kraju razbijen 1911. godine odlukom Vrhovnog suda SAD zbog kršenja antimonopolskih zakona, a iz njegovih delova nastale su današnje kompanije poput „EksonMobil“ i „Ševron“.
Pravi preokret za naftu dogodio se sa izumom motora sa unutrašnjim sagorevanjem.
Automobili su od benzina, dotadašnjeg slabo korišćenog resursa, stvorili najtraženiji derivat, a nafta je postala i strateški vojni resurs, što se pokazalo ključnim u oba svetska rata. Istorija 20. veka obeležena je periodima relativno stabilnih cena, ali i velikim krizama.
Prva velika naftna kriza izbila je 1973. godine, kada je Organizacija arapskih zemalja izvoznica nafte (OAPEC) uvela embargo zemljama koje su podržale Izrael u Jomkipurskom ratu. Cena nafte je preko noći skočila četiri puta, izazvavši globalnu recesiju i jasno pokazavši da je nafta postala moćno političko oružje.
Današnje bojište: Ormuz, sankcije i energetska tranzicija
Kriza u Ormuskom moreuzu, kroz koji prolazi oko petine svetske nafte, eskalirala je nakon početka rata izazvanog američko-izraelskim napadima na Iran u februaru 2026. godine.
Teheran je potom ograničio i kontrolisao saobraćaj kroz moreuz, što je dovelo do naglog rasta cena nafte, pri čemu je Brent (engl. Brent crude) je jedan od glavnih svetskih referentnih tipova sirove nafte – odnosno „standard“ po kome se određuje cena nafte na globalnom tržištu, premašio 110 dolara po barelu i u pojedinim trenucima dostigao oko 125 dolara.
Ovaj poremećaj, uz već postojeći rat u Ukrajini, doveo je do paradoksalne situacije. Da bi stabilizovala tržište, administracija predsednika Donalda Trampa je u martu 2026. privremeno ublažila deo sankcija na ruske energente, što je doprinelo naglom rastu prihoda Rusije od izvoza nafte i gasa, koji su dostigli najviši nivo u poslednje dve godine.
Aktuelizacija nuklearne energije
U međuvremenu, azijski giganti poput Kine i Indije iskoristili su situaciju da pojačaju uvoz ruske nafte.
Istovremeno, energetska nestabilnost ponovo aktuelizuje nuklearnu energiju kao alternativu, sektor u kojem je Rusija, kroz „Rosatom“, takođe jedan od ključnih globalnih igrača, stvarajući nove oblike dugoročne zavisnosti.
Istorija korišćenja nafte je priča o ljudskoj ingenioznosti, ekonomskom napretku, ali i o sukobima i borbi za moć. Od prvih lampi na kerozin do današnjih složenih geopolitičkih igara, „crno zlato“ nastavlja da oblikuje naš svet.
Iako se nazire kraj naftne ere, trenutna kriza pokazuje koliko je duboko ovaj resurs i dalje utkan u temelje globalne ekonomije i politike, čineći tranziciju ka novim izvorima energije još izazovnijom.
Od Preduzećea za istraživanje i proizvodnju nafte u Zrenjaninu do NIS-a
U Srbiji je eksploatacija nafte započela u 20. veku. Istorija današnje Naftne industrije Srbije započela je 10. februara 1949. godine kada je odlukom tadašnje Vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije osnovano Preduzeće za istraživanje i proizvodnju nafte sa sedištem u Zrenjaninu. Ovaj ključni korak označio je početak sistematskog razvoja energetskog sektora, a preduzeće je već nekoliko meseci kasnije zabeležilo svoj prvi veliki uspeh otkrivanjem gasnog polja kod Velike Grede.
Nakon preseljenja uprave u Novi Sad 1953. godine, organizacija dobija prepoznatljiv naziv „Naftagas“ pod kojim će decenijama poslovati kao gigant jugoslovenske privrede. Tek kasnijom reorganizacijom i spajanjem sa drugim energetskim subjektima početkom devedesetih godina prošlog veka formirana je jedinstvena kompanija koja danas nosi ime NIS.
Iako nikada nije bila veliki proizvođač, Srbija je decenijama održavala značajan nivo domaće proizvodnje, uz ključnu ulogu rafinerije u Pančevu, ali je vremenom postala snažno zavisna od uvoza. Danas se čak 75 do 80 odsto nafte obezbeđuje iz uvoza, pre svega iz Kazahstana, Iraka i drugih alternativnih izvora, dok je uvoz iz Rusije značajno smanjen usled sankcija i geopolitičkih okolnosti.
Aktuelna globalna kriza, uključujući poremećaje u Ormuskom moreuzu i rast cena nafte, dodatno pojačava rizike za snabdevanje i stabilnost tržišta. U takvim uslovima, energetska bezbednost Srbije sve više zavisi od globalnih tokova i spoljnopolitičkih kretanja, što je čini osetljivom na svaku novu krizu na svetskom tržištu energenata.
(RTS)