Iako retko zastanemo da ih preispitamo, upravo ta uverenja ili životni narativi usmeravaju naš život. Zbog njih ustajemo iz kreveta, razmišljamo na određeni način i težimo snovima koje imamo, navodi Džoni Tomson, dugogodišnji profesor filozofije na Univerzitetu Oksford.
Filozofija se odavno bavi ovim narativima. O njima se govorilo još u antičkoj Grčkoj i u Bhagavad Giti (hinduističkom spisu od 700 stihova na sanskritu, delu epa Mahabharata). Filozofi žele da iznesu na površinu naše pretpostavke, rastave ih na delove i kritički procene. Ono što je dobro ili korisno zadržavamo, a sve ostalo odbacujemo na smetlište propalih ideja.
Evo pet ideja koje bi trebalo prve da bacimo.
„Moram sve da držim pod kontrolom“
„Ako se ne varam u svom razumevanju teologije, vi niste bog. Verovatno nemate ni natprirodne moći. Zato će uvek postojati stvari koje su izvan vaše kontrole“, napominje prof. Tomson.
Ne možemo da dišemo pod vodom, postanemo nevidljivi ili se pretvorimo u muvu na zidu kako bismo prisluškivali tuđe razgovore. Ali ne možemo ni da promenimo svoju prošlost, neizbežnost starenja ili ono što drugi ljudi misle o nama, dodaje profesor. Pokušavati da kontrolišemo sve podjednako je besmisleno kao pokušavati da zaustavimu plimu metlom bez čekinja.
Danas se takozvana „dihotomija kontrole“ najčešće pripisuje stoicima. Epiktet nas savetuje da svu svoju pažnju i energiju usmerimo na ono što možemo da promenimo, a da prihvatimo sve ono što ne možemo. Možemo potrošiti ogromnu količinu vremena i misli opsednuti stvarima koje se ne mogu ispraviti, a i jedno i drugo mogli bismo daleko bolje da iskoristimo.
Naravno, isto poručuju i mnoge druge filozofske i religijske tradicije. To nalazimo u budističkoj doktrini „dve strele“, kao i u daoističkom principu vu vej (wu wei). Prisutno je i u svim velikim monoteističkim religijama. Tako muslimani često kažu: „Inšalah“ – ako Bog da. Sve je, na kraju, u Božjim rukama.
„Biću srećan kada pronađem svoju pravu ljubav“
Jedan od najupornijih narativa našeg vremena – koji su godinama negovali Dizni i Holmark – jeste ideja o srodnoj duši.
„Pretpostavljam da većina razumnih ljudi prihvata da ne postoji samo jedna osoba koja nam je predodređena za životnog partnera. U suprotnom, u svetu sa osam milijardi ljudi ljubav bi statistički bila gotovo nemoguća“, napominje Tomson.
Ipak, mnogi i dalje usvajaju uverenje da su samo jedna polovina kojoj nedostaje druga – poput dela slagalice koji čeka da bude upotpunjen.
U svojim delima, Simon de Bovoar tvrdi da je takva ideja opasna. Kada sebe doživljavamo kao nedovoljne ili nepotpune, razvijamo nezdravu zavisnost od drugih kako bismo bili srećni. Ovakva ljubav, zasnovana na ideji „ti me upotpunjuješ“, brzo postaje toksična kada se nezavisna i autentična osoba oseti zarobljeno ili nesposobno da samostalno donosi odluke.
To je deo šireg obrasca koji De Bovoar naziva „neautentičnim postojanjem“ – stanjem u kojem svoju slobodu svodimo na jednu jedinu stvar, bilo da je to voljena osoba, neki ideal ili opsesija.
Naravno, ljubav podrazumeva kompromis, bliskost i saosećanje. Ali ona ne znači da treba potpuno da se utopimo u velikom romantičnom okeanu – i da nas nakon toga više ne bude.
„Ja sam ono što jesam – zauvek i nepromenljivo“
Ideja da naš identitet ima trajno, nepromenljivo jezgro prisutna je u religijskim shvatanjima duše ili duha, ali je svoje filozofsko utemeljenje dobila zahvaljujući Reneu Dekartu. Takozvani „kartezijanski ego“ predstavlja nepromenljivu suštinu našeg bića.
On na neki tajanstven način stupa u interakciju sa svetom, ali u suštini ostaje ono što jesmo – zauvek. I danas mnogi ljudi i dalje nose u sebi uverenje da smo tokom čitavog života jedna te ista osoba.
Darmičke filozofije oduvek su nudile drugačiji pogled. U hinduističkoj filozofiji, na primer, atman se smatra univerzalnom, čistom svešću, dok su naši pojedinačni egoi, odnosno ahamkara, prolazni i varljivi utisci postojanosti. Drugim rečima, sopstvo je iluzija.
U zapadnoj filozofskoj tradiciji, otprilike vek nakon Dekarta, Dejvid Hjum postavio je sebi zadatak da razbije kartezijansku predstavu o egu. U suštini je poručio: „Dobro, Rene, gde se tačno nalazi taj tvoj ‘ego’? Jer ja ga nikako ne mogu pronaći. Nalazim samo misli, osećaje, sećanja i slično. Sve je u neprestanom toku. Sve je jedna zbrka. U najboljem slučaju, čovek je tek skup različitih elemenata.“
Danas filozofski pravac poznat kao epizodizam preuzima ovu ideju i pretvara je u praktičnu životnu filozofiju. Ništa ne ostaje isto. Rastemo, menjamo se i, na kraju, umiremo.
„Univerzum mi duguje nešto / Imam pravo na to i to“
Svet nam ne duguje ništa. Na svet dolazimo goli i uplakani, bez ičega. Sve što nam se kasnije dogodi, sve što steknemo, posedujemo ili zavolimo – bilo malo ili veliko – posledica je slučajnosti u univerzumu koji sledi sopstveni ritam.
Svet i njegovi zakoni nemaju nikakvu obavezu da nam pruže ono što želimo. Možemo misliti da nam nešto pripada po pravu, ali to je samo izraz naše sujete i oholosti, na koje univerzum uopšte ne obraća pažnju.
Apsurdizam Albera Kamija zasniva se na našoj potrebi da stvorimo smisao. Želimo kosmički metanarativ koji će objasniti sve što se dešava. Mora da postoji neka viša svrha ili opšte dobro koje stoji iza svega ovoga. Zašto bih inače morao da prolazim kroz toliki bol ili da se svakodnevno borim sa monotonijom života?
Za Kamija, upravo je ovo sve što imamo. To je život. A ako i postoji neka kosmička svrha, ona je suviše daleka i neshvatljiva našim prolaznim umovima primata.
Imamo samo ono što imamo i treba da iz toga izvučemo najviše što možemo. Gurajmo svoju stenu uzbrdo, podnesimo napor i pokušajmo usput da se bar ponekad nasmejemo.
„Biću srećan kada budem imao više novca, bolji posao i veću kuću“
Mnogi su gledali film Borilački klub (Fight Club). Mnogi su čuli antimaterijalističke fraze koje preplavljuju društvene mreže. Klimajući glavom slažemo se sa njima, dok se istovremeno pitamo zašto ti ljudi koji govore da „novac nije važan“ gotovo uvek imaju mnogo novca.
Međutim, nije uvek bilo tako. Bilo da su u pitanju monasi koji su se zavetovali na siromaštvo, rimski robovi koji su postali slavni filozofi ili indijski radnici iz najnižih društvenih slojeva, gotovo svi filozofi složili su se oko jedne stvari: posle određene tačke, više materijalnih stvari neće vas učiniti srećnijim.
U antičkoj Grčkoj, epikurejci su učili da mir možemo pronaći jedino ako naučimo da živimo sa onim što jesmo i sa onim što već imamo. Kako je govorio Epikur, ako niste zadovoljni malim, nećete biti zadovoljni ničim. Sidarta Gautama, odnosno Buda, zasnovao je čitavu religiju na ideji da žudnja za stvarima na kraju uvek vodi ka većoj patnji.
Zapravo, upravo je ovo poslednje opasno uverenje razlog zbog kojeg je filozofija toliko važna. Jer filozofija se okreće unutrašnjem svetu čoveka. Ona nastoji da razjasni naše misli i razume naše motive.
Dok nam svet poručuje da se sreća i ispunjenost nalaze u nagradama koje dobijamo pobedom u beskrajnoj trci za uspehom, filozofija kaže – ne. Sreća je oduvek bila i ostaje u našim glavama. Zato treba da zavirimo u sebe, pažljivo pogledamo šta se tamo nalazi i uverimo se da je sve na svom mestu.
(RTS)