Kod Herodota i Tukidida vidimo poreklo istorijske metode – pokušaja dokumentovanja događaja, a ne donekle istorijskog imaginarijuma magičnih zveri, dosadnih bogova i lokalnih heroja.
A kako su Grci pisali svoju istoriju? Tako što su klevetali svoje neprijatelje. U grčkoj „istoriji“ vidimo Persijsko carstvo kao mesto raskalašnih, izopačenih, dekadentnih demona koji su tražili samo smrt i ropstvo svih civilizovanih naroda.
Ovo ocrnjivanje Persijskog carstva nastavilo se kroz dva milenijuma evrocentričnog obrazovanja – istorijskog prikaza koji je išao od Grčke do Rima, preko vitezova do Britanije, a zatim do Amerike.
Kada su istoričari shvatili da „ostatak sveta“ može da ponudi barem nešto, do tada je proučavanje Persije patilo zbog nedostatka primarnih izvora dostupnih zapadnim institucijama. Čak i danas, u prodaji se može naći preko 20.000 knjiga o staroj Grčkoj i starom Rimu. Persija čak nema ni poseban odeljak.
Pa ipak, Persijanci su bili jedna od najvećih civilizacija na svetu. Ako razgovarate sa bilo kojim Irancem, nećete ga tako lako ućutkati o doprinosu Persije svetu.
Dakle, šta je Persijsko carstvo – koje je nekada pokrivalo današnji Iran, Egipat, Tursku i delove Avganistana i Pakistana – pružilo svetu?
Svi putevi vode u Persepolj
Putevi datiraju iz davnina. Egipat i Sumer su imali puteve. Čak su i prva naselja verovatno koristila kaldrmu da bi popločala put. Ali Persijanci su uveli Kraljevski put. Pod dinastijom Ahemenida (550–330. p. n. e.), izgradili su mrežu od preko 2.500 kilometara puteva, od svojih spoljnih provincija do svoje prestonice Persepolja.
Rimljani, poznati po svojim putevima, učili su i gradili po uzoru na Persijance. Takva mreža je bila neophodna za organizovano, efikasno i integrisano carstvo. Bez dobrih puteva, većina „carstava“ je jednostavno skup nepovezanih i privremeno zastrašenih vazala.
Federalna organizacija carstva
A razlog zašto su putevi bili toliko važni za Persiju je zbog njihove ogromne ambicije. Persija nije bila samo carstvo kojim je vladao mač; bila je to integrisana, centralizovana sila sa dobro osmišljenom birokratijom i funkcionalnom političkom infrastrukturom.
Sve je to vođeno kroz njihov sistem „satrapija“.
Satrap je bio lokalni guverner koga je imenovao car, i kome su date određene regionalne slobode da radi ono što je najbolje – sve dok je to služilo dobru carstva. Postojalo je otprilike 20 satrapija na pet miliona kvadratnih kilometara carstva.
Satrapi nisu bili potpuno autonomni od centralne vlasti (poput „Radite šta želite sve dok plaćate porez“), već im je pomagao savet Persijanaca, u kome je bilo i lokalnih savetnika, a bio je kontrolisan od strane kraljevskih sekretara i emisara samog kralja, posebno „kraljevog oka“ koji je sprovodio godišnju inspekciju.
Upravo zbog satrapija Persija se često identifikuje kao prva „država“ u istoriji.
Pisma Dariju
Persijanci su izumeli formalni, funkcionalan poštanski sistem nazvan „Čapar Kane“. Egipćani i Asirci su imali poštanske i kurirske službe, ali tek pod Darijem I (548-486. p. n. e.) svet je dobio svoju prvu mrežu relejnih sistema i poštanskih kuća.
Persijski poštar koji je nosio pakete bi skočio na konja, galopirao do iznemoglosti, a zatim bi zamenio konja u kući za razmenu (što je bilo otprilike jedan dan razlike). Nakon brzog doručka od smokava na lepinji, dobio bi odmornog konja i nastavio svojim putem. Sve je to bilo mnogo brže, daleko bezbednije i daleko efikasnije od svega što je postojalo do tada.
Tolerancija u Persijskom carstvu
Pod vladavinom velikih careva Ahemenida, osvojenim narodima je bilo dozvoljeno da zadrže svoja verovanja i verske prakse, sve dok nisu narušavali stabilnost carstva.
Persijsko carstvo prostiralo se na tri kontinenta i bilo je raznolika, višestruka federacija mnogih plemena, etničkih grupa i verskih identiteta.
Bilo je sasvim prihvatljivo da Jevrejin, manihejac ili zoroastrijanac raspravlja o teologiji u kulturnom loncu za topljenje kakav je bio Persepolj. (Zoroastrizam je bio zvanična državna religija Persije koja je takođe, s obzirom na 4.000 godina starosti, verovatno najstarija monoteistička religija.)
Kao rezultat toga, persijski gradovi su postali izvor velikih naučnih, filozofskih i tehnoloških inovacija. Carstva pre Persijanaca, poput Egipćana i Asiraca, prisiljavala su ljude da se poklone njihovim bogovima i usvoje njihove običaje.
Vavilonci su zabeleženi i u Bibliji kako su prisiljavali Jevreje da prestanu sa svojim obožavanjem jednog boga. Persijanci su prvi značajni pretendenti na to da budu što bliži „toleranciji“ koliko je to mogao biti drevni svet.
Bašte i roštilj
Razlog zašto većina kuća ima baštu ili dvorište verovatno je zbog Persijanaca. Egipćani su imali divne oaze, Vavilonci su imali svoje viseće vrtove, ali su Persijanci bašte učinili uobičajenim.
Persijanci su baštu videli kao „raj na zemlji“, i svako ko je mogao to da priušti angažovao bi pejzažnog arhitektu ili hortikulturistu kako bi se uverio da nešto zeleno i lepo uvek bude u vidokrugu kuće. Prema Herodotovoj Istoriji, car Kserks I je čak imao „voćnjak svih vrsta drveća koje rađa jestivo voće“.
Persijske bašte, ili „Čahar Bag“, često su se odlikovale širokim spektrom biljnog sveta i tekućim vodenim površinama. Bile su mesta za rekreaciju, ali i za razmišljanje, diskusiju i poslovanje.
Islamske bašte Al-Andalusa u Španiji i mogulske bašte u Indiji bile su po uzoru na persijske bašte. U međuvremenu, rimski državnik Lukul je iz prve ruke video ove bašte kada je bio na diplomatskoj misiji u današnjoj Turskoj. Kada se vratio kući, doneo je delić Persije u Rim sa „Lukulovim vrtovima“. Oni su postali popularni i odatle su se proširili preko carstva i u srca Evropljana.
(RTS)