Po završetku Brodarske škole u Beogradu odmah se ukrcao na brod. Prvo zapovedništvo i prva ljubav bila je „Lena“, na kojoj je, kako kaže, naučio sve tajne ovog poziva. Danas upravlja tankerom nosivosti 2.500 tona i šest meseci godišnje provodi na vodi.
„Smene su nam mesec dana na brodu, a potom mesec dana kod kuće. Što se Dunava tiče, mislim da je najlepši kroz Đerdapsku klisuru, gde je na jednom mestu i najdublji, i najširi, ali i najlepši“, ističe Arsenijević.
Iako plovidba mnogima deluje mirno, svakodnevica rečnih kapetana često donosi nepredvidive situacije. Plovi se i po gustoj magli, nevremenu, noću i danju, a dešava se i da na reci sretnu prave avanturiste.
„Sećam se grupe tinejdžera koji su sa 16 godina iz Frankfurta krenuli ka Crnom moru u čamcu dugom tri metra. Nama, koji smo stalno na vodi, to deluje kao prava ludost, ali su na kraju uspešno stigli“, priseća se kapetan.
Iskustva sa reke redovno deli na društvenim mrežama, a kada je brod usidren ili čeka utovar, paluba postaje mesto za odmor i druženje posade. Posebno mesto ima i tradicionalno „krštenje“ novih članova posade.
„Pripravnici koji prvi put dođu na brod prolaze kroz takozvano krštenje. Ispod prvog mosta ili u brodskoj prevodnici uzima se kofa dunavske vode koja im se sipa na glavu, a potom dobijaju i nadimak. To je, pre svega, način da se očeliče za ono što ih čeka na reci“, objašnjava Arsenijević.
I kada nije na dužnosti, vreme provodi pored Dunava. Kako kaže, ljubav prema reci ne prestaje onog trenutka kada se brod usidri.
(RTS)