Razlog za to je što se automatsko disanje ne kontroliše u samim plućima, kao što je slučaj sa radom srca ili creva, već u centralnom nervnom sistemu. Da bismo disali, aktiviraju se mišići, od kojih je najpoznatiji dijafragma – mišić koji razdvaja grudni koš i trbušnu duplju. Njima upravljaju neuroni kičmene moždine, a moždana kora može privremeno da preuzme kontrolu i nadjača automatske centre u moždanom stablu koji održavaju ritam disanja.
Takva mogućnost ne postoji ni kod jedne druge vitalne funkcije.
Upravo zahvaljujući tome možemo da govorimo, pevamo, zviždimo ili sviramo duvačke instrumente. Za govor je potrebno da na trenutak zaustavimo automatsko disanje, duboko udahnemo radi snažnijeg glasa ili duže rečenice i kontrolišemo izdisaj kako bismo menjali intonaciju. Bez te sposobnosti, ljudski govor ne bi bio moguć.
Disanjem neprestano šaljemo poruke
Druga posebnost disanja jeste što se ono i vidi i čuje.
Uzdahom možemo jasno da pokažemo nestrpljenje, umor, bes, olakšanje, iznenađenje ili strah. Ali disanje prenosi i mnogo suptilnije informacije.
Ono je neposredno povezano sa našim fiziološkim stanjem – da li spavamo, vežbamo, bolujemo ili smo pod stresom. Te promene se odražavaju kroz dubinu, brzinu i ritam disanja, kao i kroz zvukove koje pri tome proizvodimo.
Mirna osoba koja tone u san diše polako, ravnomerno i duboko. Osoba u napadu anksioznosti diše plitko, brzo i jednolično. Radost i uzbuđenje prati isprekidano i nepravilno disanje.
Bili toga svesni ili ne, samim činom disanja neprekidno drugima šaljemo informacije o sebi.
Istraživanja pokazuju i da sinhronizacija disanja, bilo svesna ili nesvesna, može da stvori osećaj bliskosti i podstakne saradnju. Svaka osoba ima i svoj prepoznatljiv obrazac disanja, baš kao što ima i jedinstven način hoda.
Disanje utiče i na rad mozga
Mozak neprestano prima hiljade signala iz respiratornog sistema i koristi ih za koordinaciju moždanih regiona koji učestvuju u pamćenju, donošenju odluka i drugim kognitivnim procesima.
Rezultati istraživanja pokazuju da ljudi bolje pamte sliku ako je vide tokom udaha nego tokom izdaha.
To znači da disanjem komuniciramo i sa sopstvenim mozgom. Promenom načina disanja možemo da utičemo na svoje psihičko stanje, posebno da se smirimo, što je osnova mnogih psihofizičkih tehnika opuštanja.
Zašto bi roboti trebalo da „dišu“
Disanje je jedan od najvažnijih znakova života. Deca najčešće prepoznaju da li je nešto živo po tri osobine – da li se kreće, da li diše i da li raste.
Upravo su tu ideju naučnici sa Univerziteta Sorbona i francuskog Inserma primenili u istraživanju interakcije između ljudi i robota.
Pitanje je bilo jednostavno: da li će robot koji „diše“ ljudima delovati bliže i prirodnije od robota koji to ne čini?
Ranija istraživanja već su pokazala da mehanička ruka čiji su pokreti podsećali na disanje kod ljudi izaziva utisak da je „više živa“, „više ljudska“, „pametnija“ i „prijatnija“.
Naučnici su zato ispitali da li isti efekat postoji kod humanoidnih robota.
Robot koji diše deluje „pametnije“ i „više živo“
U eksperimentu su korišćena dva robota „Peper“, humanoidna robota visoka oko 120 centimetara.
Jedan je imao uobičajene nasumične pokrete koji se često koriste kako bi roboti delovali prirodnije.
Drugi je prepravljen tako da ima suptilne pokrete grudnog koša i ramena koji oponašaju udisaj, kao i jedva čujan zvuk disanja.
Ispitanici uglavnom nisu bili svesni da jedan robot „diše“, ali su ga ipak ocenjivali kao „više živog“ i „inteligentnijeg“.
Pored toga, duže su mu posmatrali lice i duže razgovarali sa njim.
Istraživači su utvrdili da su samo dva faktora značajno uticala na trajanje interakcije – robotsko disanje i nivo empatije kod sagovornika.
Zaključak je da se ljudi više angažuju u komunikaciji sa robotom ako on deluje kao da diše.
Kada i umetničko delo „diše“
Na istom principu nastao je i multidisciplinarni projekat Respiracija (Réespiration), koji spaja umetnost, robotiku, veštačku inteligenciju, fiziologiju, mašinstvo, tekstilni i zvučni dizajn.
Zahvaljujući algoritmima, ova interaktivna instalacija diše poput čoveka i može čak da uskladi svoj ritam disanja sa disanjem posmatrača, pa i da utiče na njega.
Prve reakcije publike i rezultati istraživanja pokazuju da se u prisustvu ovog dela ljudi opuštaju, smiruju i lakše ulaze u stanje duboke koncentracije ili izmenjene svesti.
Moguće primene u medicini
Istraživači sada žele da utvrde da li bi roboti koji „dišu“, kao i instalacija Respiracija, mogli da imaju i medicinsku primenu.
Pre svega, zanima ih da li bi ovakve tehnologije mogle da pomognu u smanjenju anksioznosti i ublažavanju tegoba kod pacijenata koji boluju od hroničnih respiratornih bolesti.
Odgovor na to pitanje, kako navode autori istraživanja, mogao bi da predstavlja sledeći korak u povezivanju medicine, robotike i veštačke inteligencije.
(RTS)