Odrastanje i formiranje profesora Milovoja Miška Pavlovića obeležili su umetničko okruženje, frankofoni uticaji, ali uticaj televizije. Pored umetnosti, odabrao je i pedagoški rad.
U kakvoj ste porodici odrastali?
– Dakle, tradicionalna, patrijarhalna porodica koja je uvažavala neke večne vrednosti, etičnost se prosto podrazumevala u samom vaspitanju. U svakom segmentu odrastanja roditelji su bili tu uz nas.
Moj otac je slikar i delimično je on bio taj koji je uticao na odabir mog zanimanja i zanimanja mog brata, tako da smo u stvari bili jedna porodica koja se ni po čemu drugom ne razlikuje od drugih srećnih porodica, kako bi to jedan pisac umeo da kaže.
Međutim i pored toga mi smo imali neke svoje specifičnosti i sama činjenica da nas je trojica umetnika već je po sebi jedna vrsta dinastije umetničke koja sada ima jedan obiman opus, obimnu zaostavštinu u likovnim radovima i to sada već postaje brojčano nepodnošljivo zato što smo sva trojica bili vrlo produktivni.
Moja majka je bila profesor francuskog, te je i ona delimično uticala, da se ta frankofonija nastavi, upravo boravkom u Francuskoj, školovanjem, zatim mojim odabirom da živim tamo 12 godina i tako dalje. Znači i majka i otac su uticali u velikoj meri na naše vaspitanje.
Tu je naravno bio i kontekst očeve familije – moram da kažem da je moj deda, takođe, bio profesor jezika, odnosno, slavista, ali je i on donekle bio frankofon, tako da su u stvari ti porodični segmenti koji su se od ranog 20. pa sve do ranog 21. veka, prenosili sa kolena na koleno, su frankofonija evo već četvrto koleno u našoj porodici.
Koji član porodice je najviše uticao na Vaš izbor profesije i da li ste u tome imali podršku porodice?
– Otac je u velikoj meri uticao na nas. Međutim, tu je bio uticaj, takođe, našeg kućnog ljubimca – televizora. Ja sam preko televizora shvatio i odlučio da promenim profesiju sa 12 godina. Do 12. godine sam hteo da budem kauboj i da studiram kaubojstvo.
Međutim, onda sam na televiziji video emisiju iz poljoprivrede nedeljom i shvatio sam da bi bio kauboj da moram da studiram stočarstvo na Poljoprivrednom fakultetu. To je već bilo manje zabavno. To je bila druga odluka. Sa druge strane intelektualna sredina kojoj smo pripadali i brat i ja se nekako nastavila kroz naše obrazovanje, vaspitanje, ali isto tako rekao bih kroz nastavak bavljenja poslom moga oca.
Jer ja sam sada u istoj situaciji kao i on pre 30-40 godina, da predajem na Fakultetu likovnih umetnosti, da se istovremeno bavim i studentima i sopstvenim kreativnim radom i to me zapravo čini vrlo srećnim zato što u pedagoškom radu nalazim izuzetnu nadahnutost, jer svaki novi student je novi izazov, novi pristup, novi zadatak da se vi prilagodite jednom mladom čoveku koji sada traži sebe.
Koje su univerzalne vrednosti negovane u Vašoj porodici?
– Da se ophodimo svima sa podjednakom pažnjom i uvažavanjem, mislim da je to jako važno. Nije bitno ko je osoba, da li je poznata, nepoznata, da li pripada plemstvu ili plebsu. Važan je čovek.
Mislim da to pokušavam i svojoj deci da prenesem, a sa druge strane pokušavam da im predočim da ništa nije strašno, da je neuspeh jako dobar, ako umete da ga iskoristite, jer mi više učimo na neuspesima i greškama, nego na pobedama. Pobeda je u stvari vrh jednog brega, a sve ono ispod mora je neuspeh koji vas je izdigao iznad površine. Mislim da je to suština koja treba i mladima da se prenese.
(RTS)