Dok ga greje peć na drva, Dejan Nikolić konstruiše mini robote i CNC mašine. Prvu je kaže, napravio za sebe kao dečak, a sada godišnje u Gostinici kod Užica napravi dvadesetak za kupce u zemlji i inostranstvu. Zbog tog dečačkog sna opredelio se za mehatroniku, za koju se školovao u Čačku.
„Osnovne studije sam završio u roku, sa nekim prosekom blizu devet. Master 9,7. Mada to sve u svemu i nije toliko bitna stvak koliko je bitno šta čovek želi i u čemu se pronalazi. Upornost, ništa više i čovek treba da bude zadovoljan malim stvarima, ne treba preterivati. Mogao sam ovo da radim i u Beogradu, Novom Sadu i u Subotici, Somboru, nije bitno. Gde god, radio bih isto, zarađivao isto, troškovi bi bili veći života“, priča Dejan.
„A eto Dejan je odabrao to da ostane ovde, da ne ide na posao. Da ovde osnuje to što je oduvek želeo“, dodala je profesorka mehatronike Željana Nikolić.
„Ovde uživam u prirodnom okruženju, opušten sam. Mirno radim, tu sam sa decom, provodimo vreme u prirodi, zdravo živimo“, iskren je Dejan.
I supruga je inženjerka mehatronike i profesorka u srednjoj školi.
Nakon posla pomaže suprugu, a dodatno ih inspirišu Anđelija i Rade.
Iako su ta zanimanja tražena u svetu, nikada nisu razmišljali da idu van Srbije.
„Nažalost imam prilike da znam kako je živeti u inostranstvu. To mi je, rođena tetka mi je u Beču. Sve je to lepo, lepo se zarađuje. Međutim, nemaš komšiju, nemaš prijatelja, nemaš popodnevni odmor sa nekim, ne viđaš nikoga, tu si samo sa svojom porodicom“, rekao je Dejan.
„I jednostavno ne vidimo potrebu da bi nam negde na drugom mestu bilo bolje“, kaže profesorka Nikolić.
Dejanove mašine stvaraju razna umetnička dela od metala i drveta. A kaže da njega pokreću ljubav prema porodici i kraj u kojem živi i stvara.
(RTS)