Autentičnost je zaista važna. Samo što je njegov fokus na pogrešnom mestu. Za mnoge Grke, ono što najviše brine povodom prvog pogleda na adaptaciju Homerove Odiseje Kristofera Nolana jeste pitanje: gde je Bili Zejn?
Zejn, kao i drugi voljeni članovi grčke dijaspore u Holivudu, nedavno se pojavio na listama „Alternativne Odiseje“ na grčkoj strani društvenih mreža, kao i u debatama za trpezarijskim stolovima od Patre do Londona.
Među ostalim nominovanim glumcima su Teo Džejms, Dženifer Aniston, Henk Azarija i Dejv Batista. Grčki i kiparski mediji pišu otvorena pisma. Sve je to simptom osećaja da ih je Holivud, ponovo i bez objašnjenja, izostavio iz sopstvene temeljne mitologije, sa glumačkom listom na kojoj se ne nalazi nijedan -opulos, -edes ili -ianu. Nijedan jedini Grk.
Gde je nestao Bili Zejn?
Ništa od ovoga nije novo. Od filma Jason i Argonauti (1963) do Troje (2004), Holivud je generacijama eksploatisao grčke priče bez mnogo brige za grčku reprezentaciju, osim ako se ne uklapa u kliše.
Grčki mediji, poput portala Grik siti tajmsa, uputili su otvoreno pismo glumačkoj i kreativnoj ekipi filma sa snažnom porukom: „Nismo nestali!“, tvrdeći da su moderni Grci živi naslednici kulture prikazane u epu i da ne bi trebalo da budu nevidljivi u njenoj novoj interpretaciji.
Ova kontroverza dolazi u trenutku kada se u Holivudu pažljivo vodi računa o kulturnoj autentičnosti.
Glumci grčkog porekla ističu da niko od njih ne računa na glavne uloge, ali grčka filmska industrija tiho cveta, sa autorima poput Jorgosa Lantimosa koji svetu predstavljaju domaće glumce. A što se tiče dijaspore, uloga Tea Džejmsa u seriji Beli lotos dokazuje da bi bio harizmatični Antinoj. Da je Nolan hteo, talenata je bilo.
Zorba, a ne Ahil
Filmski kritičar Gardijana ističe da se nagledao bučnih, tanjira-lomećih „Zorbi“ u filmovima poput Mama mia! (2008) ili Širli Valentajn (1989). U istorijskim epovima, s druge strane, Holivud često ne uspeva da poveže moderne Grke sa legendarnim figurama poput Ahila i Odiseja, ili sa istorijskim precima Aleksandrom i Leonidom.
Nekako, današnji Grci i antika su uvek razdvojeni. Postavlja se pitanje: da li su nedostojni sopstvenih mitova?
„Istina je, postoji osećaj da je svetska predstava o Grcima više Zorba nego Ahil“, kaže vodeći grčki filmski kritičar Todoris Kucogianopulos.
„Smatram obeshrabrujućim i lenjim klišeom to što većina perpetuira takvu sliku, umesto sofisticiranijih prikaza onoga što grčki identitet zaista jeste. Bilo bi lepo videti jednog ili dva Grka među zvezdama, ali bilo bi iznenađenje da se to dogodi.“
Mnogi su pretpostavljali da bi Nolanov ep mogao da preokrene trend i da barem jednog grčkog glumca uzdigne iznad komične uloge. Na kraju krajeva, Homerov ep ne oskudeva u likovima. Umesto toga, kada se prođe lista superzvezda – od Meta Dejmona kao lukavog Odiseja, do Zendaje, Toma Holanda, Šarliz Teron i Džona Berntala, pa do sporednih glumaca Himeša Patela, Vila Jun Lija i repera Trevisa Skota – očigledno je da je Nolan, po rečima glumice Lupite Njongo, odabrao ekipu koja „predstavlja svet“.
Reprezentacija za sve, osim za nas
Namera je časna, ali za Grke to čini njihovo odsustvo još upadljivijim, posebno u blokbasteru godine. Kako primećuje kritičar Gardijana, ako film želi da predstavi svet, zar ne bi bilo očigledno popuniti jedno mesto za tim velikim, multikulturalnim stolom ljudima koji su najautentičnije povezani sa izvornim materijalom?
Ironija je u tome što je produkcija čak i snimala na lokacijama u Grčkoj, koristeći tamošnje pejzaže i finansijske podsticaje, što celu situaciju čini još apsurdnijom.
Za Grke, ovaj propust ima dublje značenje: da se antičke helenske priče posmatraju kao deo zajedničkog zapadnog nasleđa, svetske književnosti, dok su sami Grci u njima nekako sporedni.
U najgorem slučaju, to ukazuje da se moderni Grci (naročito nakon decenija ekonomske krize) više ne smatraju dostojnim čuvarima ovih priča – sentiment koji nije daleko od logike korišćene protiv vraćanja Partenonskih mermera.
Teško je preceniti koliko snažno ove priče odjekuju u grčkoj kulturi danas. U grčkim domaćinstvima legende se prepričavaju sa takvim ubeđenjem da se veruje da je Trojanski rat zaista postojao.
Postoje Grci sa imenom Ahilej, Atina i Odisej. U školama u Grčkoj, deca uče da recituju Homerove stihove na starogrčkom, a fraze iz epova se koriste u svakodnevnom govoru.
Iako su priče poput Odiseje kamen temeljac svetske književnosti, one imaju intimni odjek u grčkoj podsvesti i osećaju identiteta. Grčka publika će, bez sumnje, jedva čekati da pogleda Nolanov film, jer pre svega uživa da vidi svoje nasleđe na velikom platnu.
Ipak, kako Holivud sve više naglašava reprezentaciju, isključivanje izaziva dvostruko snažniju reakciju.
Debata u Grčkoj oko glumačke podele u Odiseji podseća na veliku temu samog epa: „nostos“ – povratak kući, nakon godina iskušenja i prepreka. Grci jednostavno traže da ne budu izbrisani sa tog putovanja.
(RTS)