Prema naučnom radu objavljenom 1991. godine u časopisu Geophysical Research Letters, Erebus svakog dana izbaci oko 80 grama mikroskopske zlatne prašine, koja se vetrom raznosi i do 1.000 kilometara daleko, a možda i više.
Do danas je to jedini poznati vulkan na svetu koji izbacuje čestice kristalnog zlata.
Prava misterija, međutim, nije to što vulkan izbacuje zlato, već kako ono uopšte uspeva da napusti magmu.
Zapravo, prisustvo zlata u vulkanskim emisijama nije neobična pojava.
Tragovi zlata hemijskim analizama otkriveni su u uzorcima sa vulkana Kilauea na Havajima, Etne u Italiji, Augustina na Aljasci i El Čičona u Meksiku.
Kasnija teorijska istraživanja ukazala su da se zlato može prenositi vrelim vulkanskim tečnostima, a verovatno i gasovima.
To ima smisla, jer je vulkan u suštini otvor u Zemljinoj kori kroz koji se rastopljeni materijal iz dubine probija ka površini.
Brojni elementi, poput bakra, srebra, žive, arsena, selena, sumpora, ali i zlata, nalaze se u toj ogromnoj prirodnoj „topionici“, gde mogu da se vezuju sa drugim elementima i formiraju različita jedinjenja.
Zlato se pri tom ne isparava kao voda iz čajnika – tačka ključanja čistog zlata daleko je viša od temperatura u vulkanima. Umesto toga, smatra se da ono „putuje“ u isparljivim jedinjenjima koja sadrže hlor ili sumpor i koja mogu postojati u vrelim vulkanskim gasovima.
Međutim, prema istraživačkom timu koji je predvodila geohemičarka Kimberli Miker sa Instituta za rudarstvo i tehnologiju Novog Meksika u Sjedinjenim Američkim Državama, zlato sa Erebusa ponaša se na način koji nije zabeležen ni kod jednog drugog vulkana.
U okviru istraživanja naučnici su prikupili uzorke snega oko kratera, gasova koji se izdižu iznad jezera lave, kao i vazduha u donjim slojevima atmosfere iznad Antarktika, čak do 1.000 kilometara udaljenosti od vulkana.
U sva tri skupa uzoraka pronašli su mikrometarske čestice čistog zlata.
Pod elektronskim mikroskopom čestice su izgledale kao složeni, pravilno oblikovani kristali sa gotovo savršenom geometrijom, a ne kao nepravilna zrnca. Neki od njih bili su široki i do oko 60 mikrometara.
Procenjena dnevna emisija od 80 grama zlata zapravo je manja nego kod nekih drugih vulkana. Prema tadašnjim merenjima, Kilauea je dnevno ispuštala između 500 i 800 grama zlata, dok su procene za Etnu dostizale čak 2,4 kilograma.
Ipak, kod Erebusa postoji nešto jedinstveno što omogućava da se zlato izdvoji iz jedinjenja koja ga prenose u vulkanskim gasovima.
Jedan od modela koji su naučnici predložili pretpostavlja da se zlato iz lave iznosi u isparljivim jedinjenjima sa hlorom. Kako se gasovi hlade, zlato kristališe, izdvaja se iz tih jedinjenja i na kraju pada na antarktički led.
Problem sa ovom teorijom je što gasovi sadrže veoma malu količinu zlata, pa je u takvim uslovima veoma teško da se u vazduhu spontano formiraju tako lepo oblikovani kristali.
Drugu mogućnost kasnije je predložio vulkanolog Filip Kajl, takođe sa Instituta za rudarstvo i tehnologiju Novog Meksika i član istraživačkog tima. Prema njegovoj hipotezi, zlato se postepeno formira u kori na površini jezera lave, odakle ga potom uzlazni vulkanski gasovi odnose u atmosferu.
Iako je od ovog otkrića prošlo više od 30 godina, naučnici i dalje nemaju konačan odgovor.
Izgleda da nešto u vezi sa planinom Erebus – bilo da je reč o njenoj hemiji, temperaturi, geologiji ili nekom drugom faktoru – ovom vulkanu daje jedinstvenu sposobnost da antarktički sneg posipa sitnom zlatnom prašinom, gotovo kao neko nestašno mitsko biće.
(RTS)