I sedam dana prođe dok ne ugleda čoveka, kaže Slobodan Vićić, jedan od retkih stanovnika koji žive uz kanjon Trešnjice. Njegovo imanje poslednje je pred ulazak u nepregledni krajolik kroz koji idu samo najhrabriji.
“Ima svega, i šakala, vukova, medveda ponekad i tako. – A ljudi? – A ljudi nema, nas troje celo selo”, kaže Slobodan Vićić iz Zabrđa.
Osim stada ovaca i psa u dvorištu ovom gorštaku društvo ponekad prave planinari koji su godinama unazad jedini posetioci azbukovačkih visova.
U brdima Trešnjice nalaze se kameni zidovi koji svedoče da nekada davno ovde postojalo veliko naselje. Danas je ovo mesto oaza netaknute prirode, a putevi iz kanjona Trešnjice vode do dva manje pristupačna kanjona reke Tribuće i Sušice.
“Perfektno čista voda i u Tribući i u Sušici i u Trešnjičkoj reci, stene koje brane na neki način prilaz reci ljudima koji bi je zaprljali. Tu su i bukove šume i četinarske šume, pčele zuje oko nas ima dosta i voća i bagrema. Životinje različitih vrsta ovde možete da sretnete od pastrmke do medveda”, kaže Željko Banović, planinar.
“Nema naroda, to je najcrnje, a ovako ne bi menjao ovo za grad, jer sam napustio posle 40 godina i vratio se ovde”, kaže Slobodan Vićić iz Zabrđa.
U borbi za opstanak, priroda je u ovom kraju uvek pobeđivala čoveka, zato su ovde, kažu, opstali samo oni koji su naučili da žive po njenim pravilima.
(RTS)