U jednoj od poslednjih ivanjičkih vunovlačara, u kojoj će vam se učiniti da je vreme stalo, valjci na staroj mašini još se nisu zaustavili. Maksimovići pamte kada su na obradu mušterije donosile džakove vune.
„To je bilo toliko ljudi da nije moglo da se preradi u toku dana. Pošto su bili udaljeni, ostajali su da noće dok se ne uradi jer su džakove vune donosili konjima i vraćali se drugi, treći dan“, kaže Tihomir Maksimović, vunovlačar iz Ivanjice.
Vunovlačarstvom se skoro čitav vek u porodici Maksimović bavi više generacija. Od starog dede vunara, posao se nasleđivao i svi su usput učili zanat.
„Iako smo se bavili poslovima koji možda nisu zahtevali vrstu dopunske delatnosti, ali računajući da je to pošten posao, ipak smo ga radili i naučili. Moj brat čak ima diplomu vunovlačara“, ističe Maksimović.
Čuvanje tradicije
Iako je sada posla manje i od njega nema veće zarade, svakome ko donese vunu na obradu izlaze u susret. Tako žele da očuvaju i tradiciju.
„Ostaće u amanet mojoj deci da nikada vunovlačaru ne prodaju. Ostaće kao eksponat, po cenu da niko ne nastavi da radi“, navodi Maksimović.
I sada, s vremena na vreme, Maksimovići obrade nekoliko kilograma vune. Porodični posao ne napuštaju i čuvaju istoriju vunovlačarskog zanata.
(RTS)