Ipak, u društvima koja cene nezavisnost i samostalnost, zavisnost se često posmatra kao nešto negativno, kao stanje koje treba što pre prevazići.
Kao istraživač razvojne psihologije, Stjuart I. Hamond, redovni profesor Univerziteta u Otavi smatra da je krajnje vreme da se takvo shvatanje preispita.
Gde se čovek nalazi na tom spektru
Novorođene životinje svrstavaju se na spektru između dva pola: altricijalnih i prekocijalnih vrsta. Altricijalne vrste, poput pacova, rađaju brojno potomstvo čiji su oči i uši pri rođenju zatvoreni. Njihovi mladunci zahtevaju intenzivnu roditeljsku negu.
Prekocijalne vrste, poput konja, najčešće rađaju jedno mladunče koje već ubrzo posle rođenja može da stane na noge i hoda. Postoje čak i „superprekocijalne“ vrste, kao što su ptice iz porodice megapoda, čiji se mladunci odmah nakon izleganja samostalno snalaze i preživljavaju.
Čoveka nije lako svrstati ni u jednu od ove dve kategorije.
S jedne strane, ljudi su prekocijalna vrsta jer se rađamo sa otvorenim očima i ušima. Sa druge strane, tokom evolucije postali smo sve sličniji altricijalnim vrstama, naročito kada je reč o motoričkom razvoju. Na primer, šimpanze mnogo ranije dostižu razvojne prekretnice u pokretima nego ljudske bebe.
Ljudi ostaju zavisni od drugih neobično dugo i zadržavaju mladalačke osobine daleko posle detinjstva, pa čak i u odraslom dobu. Položaj naše kičme i glave, na primer, više podseća na položaj kod mladunčeta šimpanze nego kod odrasle životinje.
Takva produžena bespomoćnost jedinstvena je za ljudsku vrstu i dovodi u pitanje uobičajeno shvatanje evolucije kao procesa koji se kreće pravolinijski ka sve većoj nezavisnosti i sposobnosti.
Zašto psiholozi sve više obraćaju pažnju na bespomoćnost
Evolucioni biolozi i antropolozi dugo su se pitali da li je evolutivno nastala zavisnost ljudskih beba jedan od razloga za razvoj saradnje među ljudima i kulturnih inovacija. Tek u novije vreme razvojni psiholozi počeli su da proučavaju samu bespomoćnost kao razvojnu odliku, a ne kao ograničenje.
Bespomoćnost ljudskih novorođenčadi često se objašnjava takozvanom „akušerskom dilemom“. Prema toj teoriji, čovek je tokom evolucije bio suočen sa kompromisom: uspravno hodanje dovelo je do uže karlice, dok je razvoj velikog mozga zahtevao da bebe imaju veće glave.
Zbog toga se pretpostavlja da su ljudi evoluirali tako da se deca rađaju ranije. Međutim, u evoluciji osobina koja je nastala iz jednog razloga kasnije može da dobije i potpuno nove uloge.
Danas razvojni psiholozi proučavaju bespomoćnost kako bi bolje razumeli na koji način evolucija oblikuje detinjstvo i kakvu ulogu ova osobina ima u socijalnom učenju.
Vodi se čak i rasprava o tome da li bespomoćnost pomaže bebama da izgrade temeljna znanja, na sličan način na koji podaci za obuku oblikuju sisteme veštačke inteligencije.
Profesor Hamond se u svom istraživanju oslanja na te ideje kako bi razvio okvir za uključivanje bespomoćnosti u buduća istraživanja. Ljudsku novorođenčad posmatra kao jedinstveno aktivnu – imamo snažno razvijena čula, ali slabije razvijen motorički sistem, što nas čini osetljivijim na društvene nadražaje. Istovremeno smo i suštinski relaciona bića, jer od društvenih odnosa zavisimo da bismo preživeli.
Bespomoćnost takođe posmatra kao dugotrajnu osobinu, što znači da bebu ne treba posmatrati samo kao budućeg odraslog čoveka, već ispitivati i na koji način odrasli zadržavaju određene osobine iz detinjstva.
Takav pristup može da pomogne i u razumevanju morala. Interesovanje prof. Hamonda za bespomoćnost proizašlo je iz istraživanja prosocijalnog ponašanja. Proučavajući kako se kod beba razvija spremnost da pomažu drugima, pitanje je da li upravo bespomoćnost – koja podrazumeva da su bebe primaoci tuđe nege – može da objasni kako one uče da i same brinu o drugima.
Ako je briga nešto što novorođenče najpre prima, a tek kasnije pruža, onda je moguće da sposobnost za empatiju ne nastaje uprkos bespomoćnosti, već upravo zahvaljujući njoj.
Bespomoćnost i zavisnost kao navodne slabosti
Kada je britanski psihijatar i psihoanalitičar Džon Boulbi uveo pojam „privrženosti“ u okviru svoje teorije privrženosti, razmatrao je da upotrebi reč „zavisnost“. Od toga je odustao jer je smatrao da taj pojam nosi negativne konotacije.
Slične asocijacije ima i reč „bespomoćnost“. Ali, da li je zaista pogrešno biti zavisan od drugih?
Feministička i autohtona shvatanja sveta mnogo više naglašavaju značaj zavisnosti i međuzavisnosti. Većina socijalnog učenja i usvajanja jezika ne odvija se u izolaciji, već u okviru zajednice.
Iz te perspektive, zavisnost nije nedostatak koji treba ispraviti, već temelj koji uopšte omogućava učenje, kulturu i brigu o drugima. Ključno pitanje nije koliko brzo će dete postati samostalno, već koliko je dobro podržano u odnosima od kojih zavisi.
Nezavisnost nije priča o čovečanstvu. Istina je da su ljudi evoluirali i razvijali se tako da zavise jedni od drugih.
(RTS)