Kiše koje bi mogle da podignu vodostaj Dunava koji dostiže negativne rekorde u vodostaju, ne očekuju se najmanje pet nedelja, i to se odnosi na obilne kiše od po 100 litara po kvadratnom metru. Plovidba u Srbiji zasad nije obustavljena, ali je sve teža. Tropske vreline ugrožavaju snabdevanje strujom u čitavoj Evropi, najteže u Mađarskoj i Rumuniji, koje zbog manjka vode iz Dunava za hlađenje reaktora moraju da gase nuklearke. I Srbija u hidroelektrani Đerdap smanjuje proizvodnju.
Ipak, danas je i dalje dovoljno da odvrnemo slavinu i dobijemo pitku vodu, ali za naše pretke svaka kap je bila pitanje opstanka.
Kada bi nastupile sušne godine, velike civilizacije prošlosti nisu prepuštale stvari slučaju. Naprotiv, naučna istraživanja i geoarheološki nalazi otkrivaju da su pre više milenijuma ljudi gradili posebne hidraulične sisteme koji po efikasnosti mogu da pariraju modernom inženjerstvu.
Od podzemnih kanala u vrelim pustinjama Bliskog istoka, preko veštačkih jezera u prašumama Srednje Amerike, čovečanstvo je oduvek vodilo tihi rat protiv suše. Ovo su priče o tome kako su drevni inženjeri pobeđivali sušu i žeđ.
Nabatejski recept iz Petre: Pretvaranje pustinje u oazu
Jedan od najfascinantnijih primera borbe protiv suše je kraljevstvo Nabatejaca, koje je cvetalo pre oko 2.000 godina u hiper-aridnim (izuzetno suvim) pustinjama današnjeg Jordana. Njihova prestonica, čuvena Petra, opstajala je u surovom okruženju zahvaljujući činjenici da su Nabatejci bili apsolutni majstori hidrotehnike.
Uočili su da pustinjske oluje donose nagle, ali kratke bujice. Kako voda ne bi nepovratna isparila ili otišla u pesak, izgradili su masivan sistem brana, kanala i vodovoda. Voda je usmeravana u ogromne podzemne cisterne uklesane u žive stene.
„Sistem vodosnabdevanja i distribucije vode nabatejskog grada Petre u jugozapadnom Jordanu je istražen i mapiran. Analiza sistema ukazuje na eksploataciju svih mogućih vodnih resursa korišćenjem tehnika upravljanja koje uravnotežuju kapacitet rezervoara sa sistemima cevovoda sa kontinualnim protokom kako bi se održalo konstantno snabdevanje vodom“, navodi Čarls Otrof u istraživačkom radu objavljenom u ResearchGate.
Cisterne su bile premazane specijalnim vodootpornim malterom i hermetički zatvorene kako bi se sprečilo isparavanje i razvoj bakterija, obezbeđujući gradu stabilne zalihe čak i tokom višegodišnjih suša.
Kako prenosi naučni časopis Cambridge Archaeological Journal, detaljne arheološke studije hidraulične mreže u Petri dokazale su da su drevni inženjeri precizno balansirali kapacitet rezervoara sa sistemima cevovoda pod pritiskom kako bi održali konstatan tok vode tokom cele godine.
Živi ekosistemi Maja i rezervoari koji su čistili sami sebe
Na suprotnoj strani planete, u tropskim nizijama Srednje Amerike, civilizacija Maja se suočavala sa drugačijim izazovom: sedam meseci potpune suše svake godine. Da bi prehranili milionsko stanovništvo u gradovima poput Tikala, Maje su napravile ogromne veštačke rezervoare unutar naseljenih centara.
Ono što izdvaja Maje jeste zapanjujuće razumevanje biologije vode. Njihovi rezervoari nisu bili obične bare, već pažljivo projektovani „živi ekosistemi”. Maje su koristile kvarcni pesak i prirodne minerale – zeolite, kako bi kreirali složen sistem za filtriranje na samom ulazu u rezervoar. Zeolit je visokoporozan vulkanski mineral koji deluje kao „molekularno sito” – on prirodno vezuje za sebe štetne mikrobe, teške metale i toksine.
Pored toga, u samu vodu su sadili vodene biljke poput lotosa, koje su čistile vodu od azota i fosfora, sprečavajući cvetanje opasnih algi.
U studiji koju je predvodio tim sa Univerziteta u Sinsinatiju, u talozima rezervoara Korijental u Tikalu pronađeni su materijali za filtriranje stari preko 2.000 godina, što predstavlja najstariji poznati sistem za prečišćavanje vode na zapadnoj hemisferi, objavljeno je u radu u Nature Scientific Reports.
Kanati: Persijski podzemni vodovodi protiv sunca
Kako sačuvati reku u regionu gde temperature redovno prelaze 40 stepeni Celzijusa? Drevni Persijanci su pre oko 3.000 godina izmislili rešenje koje se u pojedinim delovima Irana koristi i danas: podzemne vodovodne sisteme zvane kanati (qanat).
Kanat je sistem koji se sastoji od glavnog, blago nakošenog podzemnog tunela i serije vertikalnih okana (bunara) izbušenih duž putanje. Umesto da vodu sa planinskih vodonosnih slojeva (prirodnih podzemnih rezervoara) vode otvorenim kanalima kroz pustinju – čime bi izgubili većinu zaliha zbog isparavanja – oni su kopali kilometarske tunele pod zemljom.
Voda je tako tekla kroz potpuni mrak i hladovinu, vođena isključivo gravitacijom, zaštićena od vrelog pustinjskog sunca. Iskopavanje je zahtevalo vrhunsku preciznost: ako je pad previše strm, voda bi brzo tekla i urušila tunel; ako je previše blag, voda bi stagnirala. Sistem je detaljno opisan u radu Qanat Cross-Section autora Semjuela Bejlija.
Takvi sistemi bili su toliko efikasni da su omogućili razvoj poljoprivrede i opstanak gradova u surovim pustinjskim predelima gde je život bez ove tehnologije bio apsolutno nemoguć, prenosi portal World History Encyclopedia.
A kada sistemi zakažu…
Ipak, istorija nas uči da nijedan sistem nije neuništiv. Arheološke studije pokazuju da su mnoge civilizacije, poput onih iz kasnog bronzanog doba na Mediteranu (Mikenci i Hetiti), doživele iznenadni kolaps upravo zbog dugotrajnih klimatskih promena koje su izazvale suše nezapamćenih razmera.
Kada bi suša potrajala decenijama, čak ni najbolji rezervoari nisu mogli da izdrže pritisak prenaseljenih gradova.
Naučna zajednica ističe da su društva koja su bila previše kruta u upravljanju resursima propala, dok su manje, fleksibilnije zajednice preživele tako što su počele da uzgajaju različite vrste useva ili su se preselile bliže postojanim izvorima vode.
Drevne tehnologije danas ponovo privlače pažnju naučnika. U svetu u kome podzemne vode presušuju usled prekomerne eksploatacije, jednostavna, održiva i prirodna rešenja naših predaka mogla bi biti podstrek za bolje planiranje u sadašnjosti.
(RTS)