Upravo u tome, smatra psiholog Snežana Anđelić, leži jedna od najvećih razlika između nekadašnjeg i savremenog roditeljstva.
„Kad gledate decu kako odrastaju, ono što je neophodno detetu jeste iskustvo, a to znači da se stalno suočava sa problemima i da te probleme mora da rešava. Na taj način se mozak stimuliše, a deca postaju stabilnija, zrelija i spretnija“, ističe Anđelićeva.
Podseća da su nekadašnji roditelji bili daleko opušteniji i da nisu bili toliko usmereni na svaki korak svog deteta.
„To je bio suživot sa detetom. Dete dobije sve što mu je potrebno, a dalje samo iznalazi s kim će se igrati, kako će se igrati i šta će raditi. Nije bilo te opsesije detetom i stalnog gledanja u dete“, napominje gošća Beogradske hronike.
Roditeljima upravlja strah
Prema njenim rečima, danas je sve prisutniji fenomen takozvanih „helikopter roditelja“, koji neprestano prate decu i nastoje da ih zaštite od svakog potencijalnog problema.
„To je odraz roditeljske nesigurnosti i nepoverenja u svet oko sebe. Čini mi se da su naši roditelji bili mnogo opušteniji. Danas su roditelji jako fiksirani na to da zadovolje svaku detetovu potrebu i kao da ne veruju da će se to dogoditi prirodno dok žive sa detetom“, navodi Anđelićeva.
Dodaje da su savremeni roditelji preplavljeni savetima, društvenim mrežama i različitim teorijama o vaspitanju, dok su se prethodne generacije više oslanjale na sopstveni osećaj.
„Naši roditelji nisu imali toliko informacija. Oni su se više oslanjali na onaj majčinski instinkt i na svoj unutrašnji glas. Pratili su dete, ali nisu bili nad detetom“, ističe ona.
Upozorava da preterana briga može da oduzme deci priliku da razviju samostalnost i otpornost. „Padneš, pa dobro, ustani. Danas padneš i svi skoče. Mi smo se pentrali po drveću, bili izgrebani, niko se nije naročito potresao“, kaže kroz osmeh.
Živite sa decom, ne za decu
Prema rečima Anđelićeve, jedan od problema je i to što su deca navikla da ih neko neprestano animira.
„Mi ih stalno animiramo. Da li ćemo im dati telefon, da li ćemo se igrati sa njima… Stalno neko mora njih da zabavlja i oni postaju centar oko koga se svet okreće“, smatra Anđelićeva.
Ona naglašava da je važno da uloge u porodici budu jasno postavljene i da dete ima oslonac u roditelju.
„Detetu treba jasan glas roditelja – ja sam odrasla osoba i znam šta je za tebe dobro, a šta loše. Kad dete ima nekoga ko je jači od njega, na njega može da se osloni. Ako je dete jače od roditelja, pa ko mu je onda oslonac u životu?“, pita Anđelićeva.
Anđelićeva navodi i da preterana usmerenost na dete može da dovede do toga da ono postane centar porodičnog života i da se navikne da ga okruženje neprestano zabavlja i animira. Dosada, koja je nekada podsticala dečju maštu i samostalnost, danas se često popunjava ekranima ili stalnim angažovanjem roditelja.
„Mi ne živimo za decu, mi živimo sa decom. To znači da mi imamo svoj život i svoje obaveze, a deca su tu pored nas. Ne mora sve da bude ciljano usmerena aktivnost samo na dete, nego jedan opušteni suživot“, poručuje psiholog.
Ne postoje savršeni roditelji
Govoreći i iz perspektive bake, koja ima petoro unučadi i šesto na putu, ističe da je važno poštovati ulogu roditelja i ne mešati se u njihove odluke. Uloga bake i deke, smatra, jeste da budu deo šire mreže podrške, ali i da znaju gde su granice.
Podseća da savršeno roditeljstvo ne postoji i da je najvažnije da deca odrastaju u okruženju u kojem imaju ljubav, podršku i prostor da greše, padaju, ustaju i postepeno grade sopstvenu stabilnost.
(RTS)