Tokom prošlog veka, prosečan životni vek u razvijenim zemljama porastao je za više od 20 godina, dostižući otprilike 80 godina za muškarce i 84 za žene. Iako medicinska i naučna istraživanja mogu dodatno pomeriti te granice, broj godina koje možemo očekivati da proživimo u dobrom zdravlju je u opadanju i sada iznosi oko 67 godina.
To praktično znači da je većina nas na putu da provede skoro dve decenije, a ponekad i duže, živeći sa hroničnim bolestima, kognitivnim padom ili gubitkom pokretljivosti. Upravo taj jaz, a ne sam životni vek, predstavlja pravu krizu.
Ipak, gotovo niko je ne tretira kao takvu. Život je postao takmičenje u izdržljivosti u kojem je cilj stići do samog kraja, bez obzira na cenu.
Trka za godinama umesto za zdravljem
Dugovečnost je reč na svačijim usnama, a influenseri i bogati biohakeri raspravljaju o mogućnosti trocifrenog životnog veka, ulažući milione u cilj dostizanja 160 godina.
Nasuprot tome, zamislite osamdesetogodišnjaka iz komšiluka koji sam nosi namirnice, penje se uz stepenice, vozi automobil i spušta se na pod da se igra sa unucima.
To je cilj vredan truda. Idealno bi bilo da dobro zdravlje i kvalitet života traju čitav život. Ravnoteža između kvaliteta i kvantiteta naših godina je ideja iza koncepta „zdravog životnog veka“: perioda naših života koji provodimo u dobrom zdravlju.
Iako je definicija dobrog zdravlja subjektivna, jasno je da je smanjenje jaza između zdravog životnog veka i ukupnog životnog veka bolno neophodno i frustrirajuće teško ostvarivo. To možda objašnjava nesklad između veličine problema i malih ulaganja u njegovo rešavanje.
Procene pokazuju da je, na primer, u Kanadi odnos potrošnje na lečenje u odnosu na prevenciju skoro 12:1. Globalni trend polako počinje da se menja, preusmeravajući fokus sa pukog produžavanja života na produžavanje godina provedenih u aktivnosti i samostalnosti.
Jednostavna, ali zanemarena rešenja
U pokušaju da premosti ovaj jaz, na Univerzitetu Mekmaster osnovan je novi Institut za kineziologiju i zdrav životni vek „Mekol Mekbejn“. Kineziologija, nauka o tome kako se telo kreće, funkcioniše i obavlja svoje zadatke, u kombinaciji sa preventivnom medicinom može pomoći da ljudi uopšte ne dođu do klinike, umesto da se leče tek kada se bolest razvije.
Cilj ovakvih inicijativa i istraživanja jeste da se odloži početak bolesti, očuva fizička i kognitivna funkcija i izgradi otpornost pre nego što bude potrebna.
Iako industrija velnesa i dugovečnosti ubeđuje pratioce da je krajnji cilj „maksimizovanje“ života kroz pilule, protokole i napitke, glavne komponente zdravog životnog veka su odavno poznate i dostupne.
To su redovno vežbanje, kvalitetan san, zdrava ishrana, stvarne društvene veze, nepušenje i umerenost u alkoholu. Studija objavljena u časopisu BMJ Evidence-Based Medicine pokazala je da zdrav način života može neutralisati negativne efekte gena koji skraćuju život za više od 60 odsto.
Ipak, milijarde dolara godišnje se troše na velnes proizvode, dok zdravlje populacije opada u sve mlađem uzrastu, bez dokaza da suplementi i „tretmani“ koje industrija prodaje doprinose zdravom životnom veku.
Društveni temelji dugog i zdravog života
Rasprava o ovom pitanju zahteva širu perspektivu. Faktori sa najvećim uticajem na zdrav životni vek nisu kokteli suplemenata, već su složeni, teško rešivi i nisu podjednako dostupni svim slojevima društva.
Bezbedne ulice i parkovi, pristupačna hrana, krov nad glavom, komšija za šetnju, predvidivo radno vreme i pristup brizi o deci. Ništa od ovoga nije luksuz, već osnovna infrastruktura za duži i zdraviji život, koja je za previše ljudi jednostavno nedostižna.
Stručnjaci sve više naglašavaju da su psihološki i društveni aspekti često zanemareni. Osećaj svrhe i smisla, jake društvene veze i mentalno blagostanje ključni su za dugovečnost. Primer za to je praksa „moai“ na Okinavi, gde se formiraju male grupe bliskih prijatelja koji se obavezuju na doživotnu međusobnu podršku.
Prihod, obrazovanje, uslovi stanovanja, bezbednost u komšiluku, društvena izolacija i diskriminacija imaju podjednako veliku težinu u tome ko će zdravo stariti kao i bilo šta što se može naći u priručniku o dugovečnosti.
Istraživanja su prevazišla pitanje da li možemo da živimo duže. Mi to već radimo. Novo pitanje je da li smo spremni da ozbiljno, pravično i na vreme ulažemo u to da živimo bolje. Možda ćemo otkriti da težnja za dužim zdravim životnim vekom vodi i ka još većoj dugovečnosti za sve. A to je cilj koji vredi slediti.
(RTS)