U Lukinoj radionici sve je sređeno pod konac i svaki kalup, parče kože i alatka imaju svoje mesto.
Tajne obućarskog zanata ovaj 26-ogodišnji mladić počeo je da izučiva kao dete, u radionici oca, a potom je znanje usavršio i školovanjem. Cipele se danas kako kaže popravljaju znatno manje.
„Dosta dolaze da prave cipele, jer su čuli da kvalitetnija cipela ima duži vek trajanja, ne mora da se kupuje stalno, ona se kupi jednom i nosi se dugi niz godina, dok popravljaju samo neku kvalitetniju cipelu”, kaže Luka.
Da se napravi cipela potrebno je pet do sedam dana rada. Luka koristi najfiniju italijansku kožu koju obrađuje i farba sam.
„Najviše volim kada vidim da neko kome sam pravio cipele nosi tu cipelu. Iskreno da vam kažem i to me nekako ispunjava na neki poseban način jer znam da sam ja to napravio i da se to nosi”, dodaje Luka.
Žene su kaže zahtevnije mušterije ali i izrada muških cipela zna da bude komplikovana. S ponosom, Lukina majka koja ponekad pomaže u radnji pokazuje cipele koje su napravljene iz komada kože bez ijednog šava.
„Tata je bio obućar, znao je i da pravi ali je sin sada to i veoma sam ponosna na njega jer je pravi majstor”, rekla je Lukina majka Biljana Cvetković.
Majstor Luka u poslu koristi alate i mašine koji se tokom decenija nisu menjali. Uz želje i ukus mušterije kvalitetna izrada je nešto što se podrazumeva.
„Cilj mi je da jednog dana imam svoju da kažem malu firmicu u kojoj će samo ručno da se pravi cipelu, znači nećemo da prelazimo na mašinsko pravljenje cipela. nego jednostavno ručno pravljenje cipela”, iskren je Luka.
Svaka cipela koja izađe iz radionice sa logom „Peca obućar“ je sa sertifikatom ručne izrade. Pecin naslednik Luka kaže da uprkos trendovima, iz mode nikada ne izlazi kožna salonka sa štiklom od sedam centimetara, i klasične muške cipele sa dva centimetra potpetice.
(RTS)