Zaštitna odeća i znaci opasnosti
Ćelije naše mrežnjače najosetljivije su na svetlost upravo u delu vidljivog spektra koji se nalazi na granici između zelene i žute boje. Zato se ova nijansa koristi za reflektujuće prsluke, zaštitnu odeću i znake upozorenja na opasnost.
Međutim, sposobnost žute boje da privuče pažnju ima mnogo dužu istoriju. Čovečanstvo je koristi hiljadama godina. Tako su, na primer, u pećini Blombos u Južnoj Africi pronađeni ostaci obrađenog okera stari najmanje sto hiljada godina.
U potrazi za žutom bojom, međutim, Istok i Zapad sledili su različite puteve. Među žutim bojama na Istoku preovlađivale su one dobijene iz živog sveta: persijski šafran, indijska kurkuma i gumiguta, dobijana iz drveća porodice Guttiferae, poreklom iz jugoistočne Azije. Na Zapadu su, nasuprot tome, preovlađivali mineralni izvori – od auripigmenta do hroma i kadmijuma.
Danas širom sveta preovlađuju sintetički pigmenti. Čak se i oker, milenijumski pigment na bazi oksida gvožđa koji se nekada vadio iz zemlje, danas proizvodi industrijskom sintezom.
Za one koji imaju izražen strah od „hemije“ treba reći da to, daleko od toga da predstavlja nedostatak, zapravo donosi ogromnu prednost, jer je industrijska proizvodnja jeftinija i omogućava dobijanje ujednačenijeg pigmenta čija je boja postojanija.
Neko će reći: dobro, ali sigurno je otrovniji zato što je veštački. Moram da ih razočaram – toksičnost ne zavisi od porekla, već od hemijskog sastava. A kao što je Paracelzus rekao pre više stotina godina, samo doza čini otrov.
Arsenik u grobnicama egipatskih faraona
Kao primer mogu da posluže dva prirodna pigmenta: auripigment i gumiguta. Prvi, blistavožute boje nalik zlatu, stigao je sa Istoka i godinama je bio veoma široko korišćen, između ostalog i u grobnicama egipatskih faraona, poput Tutankamonove.
Ovaj pigment je arsenikov sulfid i, kao što njegov sastav pokazuje, izuzetno je otrovan. Njegova upotreba danas je, zapravo, zabranjena. Ukoliko bi neki slikar danas želeo da dobije tu toplu, poluprozirnu zlatnu nijansu bez arsenika, industrija mu nudi više sintetičkih alternativa organskog porekla.
Za neprozirnu boju bolje je koristiti neorgansko jedinjenje – bizmut-vanadat, koji ima i zanimljive tehnološke primene. Konkretno, koristi se u katalizi, gde uz pomoć sunčeve svetlosti omogućava razlaganje vode radi dobijanja vodonika koji može da posluži kao čisto gorivo.
Ovo zanimljivo svojstvo ima isto poreklo kao i njegova boja: posledica je činjenice da je pigment fotoaktivan, odnosno da reaguje na svetlost. Ono što kod boje u konzervi treba kontrolisati kako se ne bi pokvarila, u fotokatalizi predstavlja najpoželjniju osobinu.
Što se tiče druge žute boje, gumigute, koja je biljnog porekla, i ona je toksična i ima snažno laksativno dejstvo koje, u zavisnosti od doze, može biti smrtonosno. Zbog toga je prestala da se koristi kao pigment. Međutim, gambogijska kiselina, njen glavni sastojak, našla je drugu primenu u onkološkim istraživanjima, jer izaziva apoptozu – programiranu smrt – tumorskih ćelija.
Kurkuma nije pigment, već bojilo
Sasvim drugačija je priča o kurkumi, koja nije pigment već bojilo. Pošto je kurkumin rastvorljiv u vodi, veoma je cenjen za bojenje hrane u žuto.
Da bi mogao da se koristi u slikarstvu, mora da se fiksira na inertnu podlogu kako bi se napravio lak-pigment, ili da se neposredno nanosi kao razređeni, odnosno providni sloj boje. To određuje sve njegove načine upotrebe: pogodan je za bojenje, nanošenje providnih slojeva i toniranje, ali ne i za prekrivanje podloge.
Zajedno sa rezedom, a ređe i sa šafranom zbog njegove izuzetno visoke cene, kurkuma se koristila za iluminaciju rukopisa i na Istoku i na Zapadu. Nanošena je preko listića kalaja ili srebra kako bi se dočarao izgled zlata, ili ispod zlatnih listića kako bi se pojačao njihov efekat.
Kurkuma takođe može da oboji pamuk bez upotrebe močila, što je dovelo do naglog širenja njene primene u tekstilnoj industriji. Pored toga, ima sposobnost da menja boju u zavisnosti od pH vrednosti i svetlosti – naizgled „nedostatak“ u klasičnoj umetničkoj upotrebi koji je Džon Heršel u 19. veku iskoristio za pronalazak antotipije.
Naziv se odnosi na fotografsku tehniku u kojoj se papir natapa rastvorom bojila, prekriva negativom i izlaže svetlosti. Na taj način izloženi delovi izblede i dobija se fotografska slika.
Inače, kurkuma nije toksična – njena nestabilnost uslovljava izuzetno nisku bioraspoloživost – ali nije ni onaj protivupalni lek „za sve“ kako je mnogi predstavljaju, jer za sada ne postoje čvrsti naučni dokazi o njenim blagotvornim svojstvima.
To, naravno, ne umanjuje njenu gastronomsku vrednost.
(RTS)