Ruralni krajevi važan istraživački potencijal
Govoreći o motivima za pokretanje inicijative, Nemanja Pavlović je istakao: „Shvatili smo u međuvremenu da to nekadašnje preindustrijsko nasleđe nije nekako stavljeno u fokus, pogotovo u ruralnim krajevima, pogotovo zbog depopulacije sela“.
A s obzirom da smo nekako, Mila i ja, razgovorom shvatili da oboje samo mnogo volimo Staru planinu, i da mnogo volimo to selo, uključujući i našeg druga Borisa, koji je treći, da kažem, glavni akter ovog projekta, odlučili da mi prosto to obiđemo, a samim tim nakon toga i da napišemo taj projekat, koji smo i dobili zahvaljujući raznim finansijerima, i suštinski tako se i uputili tamo.
Izbor je pao na selo Senokos, koje leži na Vodeničkoj reci.
Kako je objasnila Mila Mitrović, priča je počela još 2018. godine, kada su istraživanja pokrenuli Boris Rančev sa Građevinsko-arhitektonskog fakulteta u Nišu i partnerska organizacija „Balkan Arhitektura“. Tokom nedavnog terenskog rada, istraživački tim je zabeležio ukupno 26 vodenica na dve reke u ovom selu.
Mi smo tokom našeg terena skupili, odnosno ukupno zabeležili 26 vodenica… Na ovoj glavnoj reci, odnosno vodeničkoj reci, bilo je negde oko 18 vodenica.
Ta jedna je jedina sačuvana na njoj. Dakle, imamo 17 ostataka tih vodenica, navela je Mila Mitrović, dodajući da su od srušenih objekata ostali veliki kameni zidovi od lokalnih materijala – kamena, zemlje i drveta.
Ortačke vodenice
Govoreći o istorijatu i vlasničkim strukturama, Nemanja Pavlović je, u emisiji Prvog programa Radio Beograda „U ritmu dana“, ukazao na postojanje takozvanih ortačkih vodenica:
Upravo je takva situacija i u Senokosu kao takvom. Naime, oni su to zvali ortačke vodenice, gde bi se prosto prikupilo, ne samo toga da ima posla sve vreme i da ta vodenica radi kao takva, već da bude prosto lakša i optimizacija poslova.
Tako da, negde do osmoro ljudi su zajedno gradili vodenicu, što različitih porodica, što kumova i tako dalje, ili rođaka.
Istraživači su kroz razgovore sa meštanima utvrdili i razloge propadanja ovih objekata, u šta su spadali depopulacija stanovništva tokom osamdesetih godina prošlog veka, kao i zemljotres u Rumuniji sedamdesetih koji je uticao na promenu rečnih tokova.
Jedina sačuvana građevina, poznata kao Kunjina vodenica, opstala je zahvaljujući tome što je imala čoveka koji je aktivno brinuo o njenom krovu.
Pored arhitektonskog mapiranja, projekat je obuhvatio i antropološka istraživanja, formiranje četiri grupe studenata različitih usmerenja (zidara, tragača, hroničara i snimatelja), kao i odličnu saradnju sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture u Nišu i Republičkim zavodom.
Kao kruna ove faze projekta, u planu su izložba, publikacija i dokumentarni film, dok se u saradnji sa institucijama radi na obezbeđivanju zvaničnog statusa zaštite za vodenicu i predeo, uz nadu da će ovaj lokalitet ponovo oživeti i postati deo turističke ponude Stare planine.
(RTS)