Ovaj trend, koji više nije rezervisan samo za starije osobe, sve je izraženiji i među mladima koji cene autonomiju, privatnost i mogućnost da se posvete ličnom razvoju bez ometanja.
Mogućnost da se dan organizuje po sopstvenom nahođenju, da se životni prostor uredi bez kompromisa i da se tišina koristi za rad ili odmor, predstavlja snažan magnet za mnoge. U početku, takav život može delovati oslobađajuće, kao neprekidna prilika za kreativnost i introspekciju.
Ipak, iza fasade potpune slobode, nauka otkriva složeniju i ponekad mračniju sliku. Velika tajvanska studija, koja je obuhvatila više od 120.000 učesnika, pokazala je da je život nasamo statistički značajno povezan sa većom opasnošću za psihijatrijske poremećaje.
Osobe koje su živele same imale su 1,6 puta veći rizik od razvoja anksioznosti i depresije u poređenju sa onima koji su delili dom sa porodicom ili drugima. Ova veza nije samo apstraktna statistika; ona se manifestuje kroz stvarne promene u raspoloženju, osećaju bezvoljnosti i teškoćama sa spavanjem, što su mnogi iskusili iz prve ruke.
Skrivena cena samostalnosti
Uticaj samostalnog života na zdravlje prevazilazi mentalnu sferu. Sistemski pregledi postojećih istraživanja ukazuju na to da je ovakav način života povezan i sa povećanim rizikom od prerane smrti, naročito kod muškaraca, koji se suočavaju sa čak 39 odsto većim rizikom.
Mehanizmi koji stoje iza ovih zabrinjavajućih podataka su kompleksni. Ljudi koji žive sami često imaju slabiju mrežu podrške u kriznim situacijama, poput bolesti ili pada, skloniji su nezdravim navikama kao što je lošija ishrana i manje su skloni da potraže lekarsku pomoć. Pored toga, finansijski teret vođenja domaćinstva na jednim primanjima može stvoriti dodatni stres, dok društvena stigma koja ponekad prati samački život može pojačati osećaj izolovanosti.
Važno je napraviti jasnu razliku između tri često pomešana pojma: života nasamo, društvene izolacije i osećaja usamljenosti. Živeti sam ne znači nužno biti izolovan ili usamljen. Mnogi ljudi koji žive sami održavaju bogate i ispunjene društvene živote, provodeći više vremena sa prijateljima i komšijama nego osobe u braku.
Kao što sociološka istraživanja pokazuju, ponekad ništa ne može stvoriti dublji osećaj usamljenosti od života u lošem braku ili nefunkcionalnoj zajednici. Društvena izolacija, koja podrazumeva objektivan nedostatak kontakta sa drugima, relativno je retka pojava, dok je usamljenost subjektivno osećanje koje može pogoditi bilo koga, bez obzira na životne okolnosti.
Nije svaka samoća ista
Rizici povezani sa životom nasamo nisu jednako raspoređeni među populacijom. Studije sa ovom temom otkrile su jedan ključan detalj: veza između samostalnog života i problema sa mentalnim zdravljem bila je najjača kod osoba koje su formalno u braku, ali žive odvojeno usled razvoda, rastave ili smrti partnera.
Za ovu grupu, rizik od psihijatrijskih poremećaja bio je dvostruko veći. S druge strane, kod osoba koje se nikada nisu udavale ili ženile, život nasamo nije pokazao statistički značajnu povezanost sa lošijim mentalnim zdravljem. Ovo sugeriše da nije sam čin življenja bez cimera ono što predstavlja problem, već prekid važne emocionalne veze i gubitak partnera kao oslonca.
Pandemija kovida-19 dodatno je naglasila ranjivost ove grupe. Periodi zaključavanja i socijalne distance drastično su smanjili lične kontakte, što je najteže palo upravo onima koji žive sami.
Zanimljivo je da, iako su istraživanja potvrdila da je nivo stresa porastao kod svih, oni koji žive sami su tokom pandemije ređe tražili pomoć lekara za probleme mentalnog zdravlja. Ovo ukazuje na potencijalno veće barijere u pristupu zdravstvenoj zaštiti, bilo zbog praktičnih prepreka ili psihološkog otpora da se napusti sigurno okruženje doma.
Za sve one koji žive sami, ključno je prepoznati suptilne znake upozorenja da nezavisnost prelazi u izolaciju. Sintija Kečings, terapeutkinja i socijalna radnica, ističe da su promene raspoloženja, izbegavanje kontakta sa drugima, poremećaji u ishrani ili spavanju i česte epizode plakanja signali da je vreme potražiti podršku.
Samostalni život i dalje je mač sa dve oštrice
„Iako mnogi od nas mogu da osete neki od ovih poremećaja u nekom periodu života, samostalan život može pogoršati stanje i dovesti osobu u veću opasnost“, objašnjava Kečingsova. Održavanje jake mreže podrške, bilo kroz porodicu, prijatelje ili organizovane aktivnosti, od suštinskog je značaja za očuvanje blagostanja.
Samostalni život nudi neprocenjivu slobodu i prostor za lični rast, ali istovremeno zahteva svestan napor u izgradnji i održavanju socijalnih veza. Kako se broj ljudi koji biraju ovaj put neprestano povećava, društvo se suočava sa izazovom stvaranja sistema podrške koji će pomoći pojedincima da iskoriste prednosti samostalnosti, a da pritom ne postanu žrtve tišine u svoja četiri zida.
(RTS)