Ljudi uzvraćaju dobrotu dobrotom, bune se kada ih neko prevari i žele da oni koji krše pravila snose posledice. Već bebe od osam meseci pokazuju sklonost prema onima koji se lepo ponašaju prema drugima, a spremnost da se kazni neko ko krši pravila postaje sve izraženija kako deca odrastaju. Čak i osećaj da ste nekome „vratili milo za drago“ aktivira centar za nagrađivanje u mozgu i doživljava se kao istinsko zadovoljstvo.
Kažnjavanje je jedan od mehanizama koji je omogućio razvoj saradnje među ljudima. Grupa u kojoj se varanje i nepoštenje ne kažnjavaju vremenom prestaje da sarađuje. Tinejdžer koji uzvrati udarac ili uvredu u školskom hodniku zapravo reaguje prema veoma starom obrascu ponašanja.
Adolescencija dodatno pojačava ove impulse, i za to postoje dobri razlozi.
Zašto je 15. godina posebna
Sistem za nagrađivanje u mozgu, a posebno deo poznat kao ventralni strijatum, postaje mnogo osetljiviji tokom tinejdžerskih godina, dostižući vrhunac sredinom adolescencije. Istovremeno, prefrontalni korteks – deo mozga koji omogućava da obuzdamo impuls umesto da odmah reagujemo – nastavlja da se razvija sve do kasnih dvadesetih godina života.
Adolescencija je period kada mlada osoba treba da se postepeno osamostali od porodice i pronađe svoje mesto među vršnjacima. Mozak koji snažno reaguje na nagrade, sklon je istraživanju, veoma mari za mišljenje drugih i brani svoj društveni položaj, zapravo je dobro prilagođen tom zadatku.
Samo prisustvo prijatelja dovoljno je da poveća sklonost ka rizičnom ponašanju i aktivira centre za nagrađivanje u mozgu na način koji se ne dešava kada su tinejdžeri sami. Osetljivost na procenu i odbacivanje od strane vršnjaka tokom adolescencije veća je nego u bilo kom drugom životnom dobu.
Cena razumnog izbora
Tinejdžeri ipak razmišljaju o svojim postupcima. Međutim, posledice koje oni smatraju najvažnijim često su društvene prirode, a odrasli dosledno potcenjuju koliko one mogu biti ozbiljne. Povlačenje iz sukoba pred publikom može mladu osobu koštati ugleda, a upravo je društveni status ono što im je u tom uzrastu posebno važno.
Mozak koji je toliko osetljiv na okruženje oblikovaće se prema onome čime je okružen. Izloženost rizičnom okruženju i vršnjacima koji krše pravila u velikoj meri utiče na to da li će i mladi sami početi da se ponašaju na isti način.
Upravo zbog te osetljivosti istraživači sve češće opisuju adolescenciju kao „prozor prilika“. Mirno okruženje koje podstiče pravedna rešenja i u kojem se ljudi međusobno odnose s poštovanjem može snažno uticati na ponašanje tinejdžera.
Kako primeniti ovo znanje
Ako mlada osoba veruje da će sistem obezbediti pravedan ishod, njena snažna potreba za osvetom slabi, što daje više prostora prefrontalnom korteksu da preuzme kontrolu.
U školi to može značiti pristup u kojem obučeni član osoblja posreduje u razgovoru između učenika koji su u sukobu, tako da obe strane budu saslušane i zajednički dođu do prihvatljivog rešenja, umesto da se sve svodi na kažnjavanje.
Kod kuće to može biti jednostavno kao dosledna i smirena intervencija roditelja u svađi između braće i sestara kako bi se pronašlo pravedno rešenje, umesto da se deci prepusti da „sama reše problem“, rizikujući da jači nametne svoju volju.
Nastavnici i roditelji takođe mogu nastojati da stvore okruženje u kojem se ono što je korisno i nagrađujuće poklapa sa onim što je razumno. Na primer, škola može organizovati program vršnjačkog mentorstva u kojem se pomaganje drugovima nagrađuje određenim privilegijama ili javnim priznanjem, čime takvo ponašanje postaje i društveno poželjno.
Kod kuće se kućni poslovi mogu predstaviti ne kao dosadna obaveza, već kao doprinos porodičnom timu, pri čemu nagrada može biti više zajedničkog slobodnog vremena. Na taj način neposredna korist usklađuje se sa dugoročnom dobiti.
Još jedna važna strategija jeste omogućiti mladima da se povuku iz sukoba, a da pritom ne izgube obraz.
U školi nastavnik koji primeti da sukob eskalira može diskretno ponuditi oboma učenicima mogućnost da odu u posebno određeni prostor kako bi se smirili, predstavljajući to kao priliku za smirivanje situacije, a ne kao kaznu.
Kod kuće roditelj može reći: „Vidim da si sada zaista ljut. Želim da sam odlučiš kako ćeš ovo rešiti – možemo odmah razgovarati ili možeš uzeti 20 minuta da se smiriš pa ćemo nastaviti kasnije. Izbor je tvoj.“ Na taj način tinejdžer može da izađe iz sukoba bez osećaja da je ispao slab pred vršnjacima ili braćom i sestrama.
Adolescencija se oblikuje prema okruženju u kojem mladi odrastaju, zbog čega predstavlja jedan od najvažnijih perioda za pozitivan uticaj na nečiji život. To je „prozor prilika“ u kojem odgovarajuća podrška, pravedni sistemi i okruženje puno razumevanja mogu imati veći uticaj nego u gotovo bilo kojoj drugoj fazi razvoja.
(RTS)