Psiholog Branka Tišma smatra da je domaći obrazovni sistem još daleko od situacije u kojoj je veštačka inteligencija u tolikoj meri ušla u škole da bi usmena odbrana radova morala da postane pravilo. Ipak, ističe da se različiti alati veštačke inteligencije već koriste i među nastavnicima i među učenicima.
„Veštačka inteligencija i alati koje nam pruža su didaktičko sredstvo, pomoć i posrednik u sticanju znanja, i pomoć u radu nastavniku, i pomoć u učenju, sistematizaciji i usvajanju kod učenika“, objašnjava Tišma.
Na sticanje znanja, napominje, ne utiče samo tehnologija, već i motivacija učenika, način na koji je organizovan čas, zahtevi roditelja, kriterijumi škole i očekivanja društva i vršnjaka.
Granica između alata i varanja
Stručnjak za veštačku inteligenciju Marija Todorović Mihajlović ukazuje da je jedan od problema to što se veštačka inteligencija i varanje sve češće posmatraju kao gotovo nerazdvojni pojmovi.
Sve dok učenik razume da veštačku inteligenciju treba da koristi kao alat, njena upotreba je, kaže, dobrodošla. Ona može da unapredi učenje, učini ga zanimljivijim i ubrza pojedine procese.
„Isto kao što je u redu da se učenik konsultuje sa roditeljem, da ga roditelji preslišavaju, da mu pomognu oko nekog rada, ali nije u redu da uzmu i napišu ceo rad umesto njega. Isto je tako sa veštačkom inteligencijom“, navodi Todorović Mihajlović.
Umesto da učenici pokušavaju da sakriju da su koristili veštačku inteligenciju, a nastavnici da pronalaze načine da to otkriju, smatra da bi bilo korisnije da zajedno uče kako se novi alati mogu upotrebiti.
Takav pristup bi, ocenjuje, mogao da pomeri težište obrazovanja sa proste reprodukcije činjenica na način dolaženja do informacija, njihovo razumevanje i logičko razmišljanje.
Od pamćenja činjenica do postavljanja pitanja
Tišma smatra da učenici mogu da nauče da veštačkoj inteligenciji postavljaju složenija pitanja, ali samo ako ih škola tome uči.
Kao primer navodi čas istorije na kojem učenici ne bi samo tražili podatke o Kosovskom boju, na primer, već bi mogli da istražuju odnos istorijskih činjenica i likova iz narodne poezije i da povezuju znanja iz istorije, srpskog jezika i muzičke kulture.
„Ako ih usmeravamo strogo i učimo ih samo jednom načinu mišljenja, to je zapamćivanje činjenica bez korišćenja činjenica, vi onda imate velike probleme“, upozorava Tišma.
Za takav pristup, dodaje, potrebna je i saradnja nastavnika različitih predmeta. Zajednički časovi, predstave ili školske tribine mogu da motivišu i učenike i nastavnike i da učenju daju smisao i praktičnu svrhu.
Istovremeno, ukazuje da kreativnost nastavnika često ograničavaju propisi, ali i njihov položaj u društvu i odnos roditelja i lokalne zajednice prema školi.
„Jako je važno graditi tu socijalnu sredinu u kojoj svako ima mogućnosti da iskaže svoje kapacitete i da istražuje svoje kapacitete, i nastavnik i učenik“, naglašava Tišma.
Može li da se otkrije da je rad napisala veštačka inteligencija
Postoje softveri koji pokušavaju da utvrde da li je neki tekst generisala veštačka inteligencija i oni se već koriste u visokom obrazovanju, objašnjava Todorović Mihajlović.
Ako je korisnik alatu samo zadao da napiše čitav rad, lakše je prepoznati da je tekst generisan. Situacija je, međutim, znatno složenija kada učenik tokom rada postavlja pitanja, daje ideje, unosi sopstvene zaključke i kontekst, a veštačku inteligenciju koristi da tekst uobliči ili prilagodi određenom formatu.
Ukoliko potom učenik tekst dodatno prilagodi sopstvenom rečniku, veoma je teško i nastavniku i softveru da utvrde u kojoj meri je korišćena veštačka inteligencija.
Međutim, Todorović Mihajlović upravo u tome vidi važnu razliku – učenik koji je aktivno učestvovao u procesu, proveravao informacije, donosio zaključke i koristio tehnologiju kao pomoć, zapravo je učio uz novi alat.
„Mnogo je važnije što je on stekao tu samostalnost u dolaženju do podataka, tu svest o tome da sve mora da proveri“, ističe Todorović Mihajlovićeva.
Usmena odbrana kao provera razumevanja
Tišma ukazuje da nastavnik koji dobro poznaje učenike često može da prepozna kada predati rad značajno odstupa od njihovih uobičajenih sposobnosti.
Rečnik, struktura rečenice, motivacija, kvalitet prethodnog rada i način na koji učenik komunicira samo su neki od pokazatelja na osnovu kojih nastavnik može da proceni da li je rad zaista učenikov.
Todorović Mihajlović smatra da bi učenik koji je veštačku inteligenciju koristio uz razumevanje i aktivno učestvovao u pisanju najverovatnije mogao i da odbrani takav rad. Zbog toga usmena odbrana, kaže, ima vrednost.
Ona istovremeno može da pomogne učenicima da razvijaju sposobnost usmenog izlaganja, koja se, kako ocenjuje, danas nedovoljno podstiče, između ostalog i zbog velikih odeljenja i nedostatka vremena.
Tišma naglašava da je važno da tokom obrazovanja budu zastupljeni i pisano i usmeno izražavanje.
„Kad pišete, vi prosto skoncentrišete misao, smanjite nekako obim, utičete na fokus i koncentraciju. Kad pričate, vi pričate mnogo više“, objašnjava Tišma.
Veštačku inteligenciju već koriste i nastavnici
Novi alati nisu namenjeni samo učenicima. Tišma navodi da nastavnici već koriste veštačku inteligenciju prilikom pravljenja testova i pripreme časova, a mnogi samostalno prolaze različite obuke i razmenjuju iskustva sa kolegama.
Ključno je, naglašava, da korisnik ostane odgovoran i kritičan i da ne dozvoli da veštačka inteligencija preuzme proces razmišljanja.
„Bitno je biti odgovoran i dosledan i ne prepustiti se da te veštačka inteligencija vodi. I da imate taj kritičan stav i odnos prema tome“, ističe Tišma.
Marija Todorović Mihajlović podseća da je tehnologija nova i za same nastavnike, ali primećuje da se mlađe generacije prosvetnih radnika sve lakše prilagođavaju.
Umesto pitanja kako sprečiti učenike da koriste veštačku inteligenciju, razgovor o njenom mestu u školi tako sve više postaje pitanje kako ih naučiti da je koriste tako da im pomogne da više razmišljaju, a ne da razmišlja umesto njih.
(RTS)