„Na ideju sam došao pre godinu dana kad sam slušao iskustva ljudi koji su već uradili ‘Everesting’, pa sam želeo i ja da uradim nešto tako jedinstveno i kreativno što je retko ko uspeo. Kako živim u visokim zgradama, Burdž Kalifa kao najviša na svetu prolazila mi je kroz glavu, ali pošto je počeo rat bila je jedna od meta, pa sam odlučio da uradim na drugoj lokaciji. Niko nije uradio tako nešto na svetu“, istakao je Veljko Vukićević za Portal RTS-a.
„Nisam imao sa kim da se merim“
Da je svaki individualni uspeh zapravo i timski, najbolje pokazuje podrška koju je imao momak iz Vrbasa, tokom izazova. Društvo mu je pravio prijatelj i kolega iz Kraljeva, Srđan Ostojić, koji mu je pozivanjem lifta pomagao da uštedi vreme i da što brže nastavi sa novim usponom.
„Treba da se ponavlja aktivnost sve dok se ne sakupi ukupno podizanje na 8.848. Morao sam 59 puta da se popnem, a u jednom usponu ima 49 spratova i visinu 180 metara. Nisam zadavao vreme za koje moram to da uradim, sam po sebi je izazov dovoljno težak, pa nisam još sebi hteo da namećem dodatni pritisak. Takođe, nisam imao sa kim da se merim, niti sam imao parametar da postavljam rekord“, naglasio je Vukićević.
Kuća slavnih „Everstinga“
„Everesting“ ima nekoliko važnih pravila koja moraju da se poštuju kako bi rezultat bio priznat, a kad sudije procene da su ispunjeni svi uslovi i da je sve bilo regularno, ulazi se u ‘Kuću slavnih’ i dobija se sertifikat.
„Ako uzmemo primer biciklizma, moramo uvek jednu istu rutu da ponavljamo sve dok ne dostignemo visinu Everesta. Pravila nalažu da se aktivnost mora uraditi iz jednog pokušaja bez zaustavljanja sata, zatim da nema spavanja tokom aktivnosti, kao i da tokom ‘Everestinga’ nemate vremensko ograničenje. Rezultat se postavlja na Strava aplikaciji i ona je jedina merodavna. Trenutno sam u procesu dobijanja sertifikata“, navodi Vukićević.
„Radio sam vežbe koje poboljšavaju maksimalnu potrošnju kiseonika“
Srbin je doktorand na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Novom Sadu, a u Abu Dabiju je trener u policijskoj akademiji gde obučava tamošnje policijske oficire.
„Pripreme u početku nisu ništa bile specifičnije u odnosu na moj dotadašnji način života. Imao sam izvođenje policije na jutarnje vežbe, nekih tri-četiri kilometra, uz lični trening. Kasnije sam u pripreme uključio sve aktivnosti koje doprinose poboljšanju maksimalne potrošnje kiseonika – vožnju bicikla, hodanje uz nagib sa opterećenjem. Radio sam i vežbe snage sopstvenom težinom, uz veliki broj ponavljanja čučnjeva, iskoraka i sličnih vežbi“, objasnio je Vukićević.
Pitanje koje se prirodno nameće jeste kako je tokom ovako višesatnog i zahtevnog izazova uspevao da podmiri osnovne životne, to jest fiziološke, potrebe – kad je jeo, pio, odlazio u toalet i nalazio vreme za odmor.
„Nekoliko zgrada sam probao u svom kvartu gde živim i ova u kojoj sam se peo najviše mi je odgovarala u smislu ventilacije, blizine toaleta, lifta i visine stepenika. Kad je reč o ishrani, bazirala se na zdravim mastima, poput oraha i badema, kao i brzim šećerima kao što su urme i banane, sve ono što sam znao da će mi dati energiju, uz puno vode“, ističe Vukićević.
„Ni jednog trenutka nisam pomislio da odustanem“
U sportu se često kaže da je glava jača od tela. Možeš biti fizički maksimalno spreman, ali ako nemaš mentalnu snagu da izdržiš najteže trenutke, sva fizička priprema gubi smisao.
„’Šta će meni ovo, da li ću ja ovo moći?’, prirodno je da se pojavi sumnja i to su normalne faze kroz koje se prolazi. Najbolji lek je trening, kroz koji jačaš samopouzdanje i postepeno činiš nepoznate situacije poznatim. Dve nedelje pre izazova počeo sam da preiispitujem sve ono što me čeka. Radio sam i vizuelizaciju, znao sam da može u nekom trenutku da se pojavi pitanje ‘Zašto meni ovo treba, da li da odustanem?’, ali nijednog trenutka nisam pomislio da odustanem“, otkrio je Vukićević.
„Svako od nas ima svoj Everest“
Prema njegovim rečima, želja mu je bila da približi ljudima koncept „Everestinga“ i da promoviše stepenice kao odličan vid fizičke aktivnosti. Pozitivno utiču na kardiovaskularni sistem, aktiviraju velike mišićne grupe donjeg dela tela, poboljšavaju maksimalnu potrošnju kiseonika i omogućavaju veliku potrošnju kalorija, uz manje opterećenje zglobova u odnosu na trčanje.
„Odrastao sam čovek i nemam potrebu bilo kome da se dokazujem. Sam sebi sam postavio izazov, jer svako od nas ima svoj ‘Everest’. U mom slučaju to su bile stepenice, neko drugi se bori sa bolešću, neko ima probleme na poslu, dok je za studenta njegov ‘Everest’ težak ispit na fakultetu. Želeo sam da svojim primerom pokažem ljudima da je i ono što na prvi pogled deluje nedostižno, uz dobru organizaciju, logistiku, upornost i trening, zapravo izvodljivo. Svako od nas ima svoj ‘Everest’, samo je potrebno da ga pronađe, krene ka njemu i sigurno će uspeti u ostvarenju cilja“, poručuje Vukićević.
„Posle dva dana normalno sam funkcionisao“
Izazov je počeo u pet sati ujutru, a završio ga je nekoliko minuta pre devet uveče.
„Odabrao sam vikend kad nisam radio, jer sam se, iskreno, plašio kako će telo podneti sve to i da li ću biti sposoban da se vratim na posao. Zbog vfelikog broja istih pokreta mišića nogu, najviše su bili pogođeni mišići gluteusa, kvadricepsa i listova. Prva dva dana osećao sam i nešto veću iscrpljenost organizma, ali to je trajalo dok se nije obnovio glikogen. Već posle dva dana sam normalno funkcionisao“, otkriva Veljko.
Bez muzike
Bez muzike, žurbe i dodatnih ometanja – samo stepenice i ritam koji je sam sebi nametnuo. Tako je proveo 16 sati na putu do svog ‘Everesta’.
„Nisam koristio muziku, iako svoje treninge često radim uz nju, jer dokazano može da poboljša efekte treninga. Tokom izazova nisam želeo jer bi se trošila baterija, a onda bih pravio dodatne pauze, pa nisam želeo da me bilo šta izbaci iz ritma. U nekim trenucima sam čak i pevao u sebi. Svašta mi je prolazilo kroz glavu, nešto naše, domaće, ono što ti dođe u tim trenucima“, uz osmeh otkriva Velljko.
„Najjači je bio osećaj ponosa“
Nema većeg zadovoljstva od onog kada ostvarite cilj koji ste sami sebi postavili, posebno kada znate koliko ste truda, vremena i odricanja uložili da do njega dođete.
„Definitivno je najjači bio osećaj ponosa. Naravno, bilo je i olakšanja, ali telo je i tada još bilo pod velikim umorom, pa i dalje vučeš neki teret za sobom. Ali, što se kaže, pao ti je kamen sa srca – mnogo si lakši, ali si i dalje mokar. Tako da, olakšanje svakako postoji, ali ipak više preovladava ponos“, jasan je bio Vukićević.
„Stigle su čestitke iz Srbije, mislim da sam na najbolji način predstavio našu zemlju“
Iako je izazov pripremao dugo i pažljivo, odlučio je da o njemu ne govori mnogo. Želeo je da ga završi u tišini, bez pritiska i velikih očekivanja. Ipak, ono što je počelo kao lični izazov danas je priča koja se daleko čuje.
„Niko nije znao ću uraditi izazov. Braća su u Srbiji, a ja sam ovde sam, tako da su znali samo neki od kolega. Kad su i ostali saznali, prijatno su se iznenadili, čestitali mi, a dobio sam i veliki broj poruka u kojima su mi ljudi govorili da je ceo kraj i grad ponosan. Stigle su čestitke i iz Srbije i mislim da sam na najbolji mogući način predstavio našu zemlju“, smatra Veljko.
Posle ovakvog podviga, za ovog momka iz Vrbasa nema zaustavljanja. Želja da pomera granice i bude prvi još u nečemu što do sada niko nije uradio ostaje njegov glavni motiv, a nove ideje već postoje.
„Kad se nešto ovako završi, relativno brzo to ostavimo iza sebe i već razmišljamo šta je sledeće. Mogu da kažem da imam nekoliko ideja, ali ih za sada ne bih otkrivao. Samo mogu da kažem da su i one veoma kreativne i jedinstvene. Za sada uživam u ovome što sam uradio“, zaključio je Veljko Vukićević, čovek koji je prvi uspeo u izazovu da pređe 54 hiljade stepenika za 16 sati.
(RTS)