Samo je deo nadničara stigao do kraja sezone berbe. Za dnevnicu od 6.000 dinara mukotrpno su se borili sa suncem, bubicama i trnjem izdanaka maline… na kraju sezone se postavlja pitanje: da li je zarada slatka kao što je slatka zrela malina?
Svi su na istom mestu započeli sezonu mesec dana ranije. Na stanici ih je dočekao gazda malinjaka.
Malinarska „zlatna groznica“
Na glavnoj autobuskoj stanici u Ivanjici dočekao me je malinar Miodrag Mića Gavrilović. Gazda dva hektara malinjaka ugostio me je u Sivčini. U tom selu na obroncima Javora, na 1.000 metara visine, rastu najslađe maline, tvrdi moj domaćin.
„Jedina voćka koju ne možeš ispod česme da opereš ni od prašine. Jedina voćka koja ne mora da sadrži nijedan pesticid ukoliko se na vreme tretira i gaji po pravilima“, zaljubljeno priča naš domaćin o tom sitnom voću.
Paket aranžman za berače
Za berače Mića obezbeđuje pansion – četiri sobe i četiri kupatila namenjena su za 24 berača potrebna u jeku sezone berbe. Luksuz nije primaran. Radnici kažu da je, kada umorni dođete sa njive, bitno samo da se istuširate i legnete.
Ne muči to što je u sobi još sedam nepoznatih cimera. Takvu sobu sam delio sa momcima iz Svilajnca, Ćuprije i Vršca.
Berači rano odlaze na spavanje jer se rano i bude, a ko prvi zaspi, neće čuti druge kako hrču…
Jutro među malinama
Ustaje se u 06:30 ujutru. Posle prve kafe – pravac u malinjak. Kada su veće vrućine, ustaje se i ranije – čim svane. Na našu sreću, danas je temperatura niža, pa ne žurimo.
„Sve ono što je zdravo, što je zrelo, uhvati se sa dva prsta. Skuplja se ono što se lagano skida. Ono što je malo teže da spadne, ostaje za sledeći krug berbe“, pojašnjava kako se pravilno bere malina iskusna beračica Miroslava Mira Gicić iz Donjeg Milanovca.
Svaka grupa ima vođu. Mira zna ko najbolje i najbrže bere. Savetuje gazdu malinjaka i prati ko je dobar za zajednicu i da li ima zabušavanja.
„Ovo svako može…“, precenjuje moje sposobnosti da sustignem tempo novih prijatelja iz redova maline.
Uigrana je ekipa kod malinara Miće Gavrilovića. Imaju brze ruke i dok sam uspeo da naberem tek jednu gajbicu, iskusniji berači završavaju drugu. Monotoniju posla prekidamo pesmama, šalom, razgovorom.
Ćupričanin Živko Žika Ivaković kaže da je grupa složna i da se rado druži čak i noću. Da kada deo berača ode na spavanje, drugi biraju da, po cenu umora, ostanu i pričaju do kasno.
„Sve zajedno, mi je ovo 13. godina u berbi. Do sada nisam upao u grupu u kojoj nema svađe, a ovde se svi lepo slažu“, srećan je Žika.
Ko su kvalitetni berači?
Da bi gazdi malinjaka radnik bio isplativ, potrebno je da tokom dana sakupi oko 50 kilograma maline, a to je 25 gajbica. Posebno se cene marljivi radnici.
Roboti neće moći da zamene sezonske radnike u malinjaku, jednoglasni su berači. Uveravaju da je nemoguće da robot prepozna skrivenu malinu iza lista, a pritom bude dovoljno nežan da ne ošteti plod.
Bolje bi mi bilo da se ne merim sa novim kolegama iz malinjaka jer sam do doručka sakupio tek tri do četiri gajbice. Usledila je potvrda Žikinih reči da je reč o složnoj ekipi, jer su bili solidarni i pomogli mi da ubrzamo. Krčanje stomaka zna da podstakne čoveka u pravom smeru.
Kuvarica Rada mora tokom jednog dana da napravi 75 obroka za Miću i berače. Za doručak su spremljene makarone sa sirom. Svi jedu pod istim krovom, a potom idu dalje u berbu.
Posle doručka sunce postaje osetnije. Zato se nosi šešir, a dugi rukavi i nogavice štite od ujeda bubica i od ogrebotina koje su česte među redovima maline.
Kada je toplije, a jara izraženija, postaju zahtevnije akrobacije koje treba izvesti kako bi se dohvatila svaka zavučena malina među lastarima.
Branje maline je najteži posao u sezoni jer je potrebno čučnuti, saviti se, poneti sakupljeno, a onda i ostati koncentrisan i pažljiv 12 sati. I dok glavu tokom dana štiti šešir, najvažnije je da glava posao branja prihvati kao rutinu. Tako se lakše izdrži mesec dana.
„Samo o malinama mislim… ovde mi je nešto posebno. Planina, vazduh, lepo, čisto“, kaže Žika.
Nekada su trećinu svih berača činili srednjoškolci koji su zarađivali novac za more.
Aleksandar Mihajlović je u zabačenu Sivčinu došao čak iz Ćuprije. Malinarskom „zlatnom groznicom“ ga je zarazio komšija Žika.
Posao Aleksandru nije težak. Lako i rado se budi ujutru. Kritikuje svoje drugare da mahom nisu takvi, već da su lenji. Komšija Žika hvali Aleksandra kako od 13. godine sve radi i ništa mu nije teško.
Da li je to zbog rutine koju je ovaj srednjoškolac stekao posle desetak dana u njivi, ali meni nije tako lako pao rad u malinjaku. Srećna okolnost je da zbog praznika radimo samo do ručka.
Koliko je težak dan berača
Do kraja dana je ostalo samo da se utovare gajbice. Tek tada čovek shvati koliko je teška nabrana malina. Meda Kurtić, berač iz Niša, bez ulepšavanja je objasnio zašto ima onih koji odustaju i koji ne mogu da izdrže tempo rada, a zbog čega ni ne pokušavaju da se otisnu u malinarske krajeve.
„Ima mnogih koji dolaze… sa svih strana, ali ne mogu mnogo da trpe. Čujem da neki odlaze posle 10-15 dana, jer ne mogu da podnesu vrućinu“, jasan je Meda.
Iz njegove grupe je nekoliko članova već napustilo Sivčinu.
„Nije to jednostavno. Nije to lak posao. 12 sati da budeš na nogama. Tad puca glava, kičma, noge… Jeste to 6.000 dinara, ali kada se preračunaš – ideš u prodavnicu: kupiš paklu ili dve cigareta, sok ili pivo… i ode hiljadarka najmanje“, kaže Meda i dodaje da zato treba računati da je dnevnica 5.000 dinara.
Odlazak u hladnjače i summa summarum
Iz Sivčine do hladnjače u Ivanjici ima dvadesetak minuta. Gazda malinjaka mi priča kako nikada nije imao problem sa radnicima, ali da postoji nerazumevanje hladnjačara i malinara.
„Jednostavno, znaš, danas će da kažu hladnjačar i država: ‘400 dinara, ima tu zarade’. Nije to baš tako“, kaže Mića Gavrilović.
Sakupljena je tona i dvesta kilograma maline. To je dnevna zarada od otprilike 3.000 evra.
„Na početku godine očekivali smo da je mnogo bolje, međutim, na polovini berbe sam primetio da rod ipak neće biti očekivani rod već 60-70 odsto pravog roda. Siguran sam da bi svi, i hladnjačari, imali prostora za još nekih 100 dinara…“, deli svoju muku malinar iz Sivčine.
„Sezona traje do poslednjeg kilograma maline“
U Arilju, Ivanjici, Valjevu i drugim malinarskim krajevima tokom letnjih meseci razgovara se samo o sitnoj crvenoj voćki. Na trgovima, u prodavnicama, kafićima čuje se žamor briga ljudi i preračunavanja: „Da li će konačno podići otkupnu cenu maline?“, „Koliko ste platili berače ove godine?“ i „Kakva se pokazala 2026. godina za malinare?“.
Ali, iako se julu bliži kraj, ne zna se konačna računica malinara. Računaju tek kada se poslednji kilogram maline obere. Za sada se zna – 2026. godine malina je rodila značajno bolje od 2025, ali je prošla godina bila jako loša.
Sudeći po čaršijskim razgovorima, malinari su ostali nezadovoljni. Tokom prvog dela berbe činilo se da je pred njima fantastična godina. Hladnjačari su zato držali otkupnu cenu na 400 dinara, a malinari procenili da je fer 600 dinara po kilogramu. Do današnjeg datuma nisu uspeli da ih ubede da promene otkupnu cenu.
Sve se čini da su zadovoljniji iz ove godine izašli berači.
U slavu maline!
U Arilju stoji spomenik „Beračici“. U čast sirotinjskoj majci „malini“.
Kada je u malinarskim krajevima stala privreda, malina je ta koja je održala ove delove Srbije i odškolovala generacije dece.
Ima i srećnih priča iz malinjaka. Mnoge beračice crvenog zlata su se u malinjacima udale i postale gazdarice.
Za ovaj kraj, period od Vidovdana do letnjeg Aranđelovdana je najvažniji deo godine. U toku malinarske zlatne groznice su svima crvene oči – beračima koji čekaju mukotrpno zasluženu platu i malinarima dok na kraju malinarske zlatne groznice stoje ispred hladnjače i broje novac.
(RTS)