Šerlok Holms koristi savršeno pamćenje da rešava zločine (bar dok se, kao u Bi-Bi-Sijevoj televizijskoj seriji, nalazi u svojoj „palati sećanja“). A sposobnost studentkinje medicine Džoj Kvon pokazuje se kao spasonosna u seriji The Pitt, kada se, pošto urgentni centar ostane bez pristupa elektronskim zdravstvenim kartonima, priseća brojeva soba pacijenata, njihovih simptoma i primenjenih terapija.
Ali naš mozak zapravo ne funkcioniše tako.
„Mnogi ljudi veruju da naše pamćenje funkcioniše poput video-rekordera – da tačno beleži stvarnost i savršeno je čuva“, navodi Gabrijel Prinsipe, razvojni psiholog sa Koledža Čarlston u Južnoj Karolini.
Kako bi svojim studentima pokazala da to nije tako, zadaje im jednostavan zadatak: da po sećanju nacrtaju novčić od jednog centa. Nikome to ne polazi za rukom.
Neki retki pojedinci, uglavnom deca, tvrde da imaju takozvanu eidetičku memoriju, odnosno sposobnost da u mislima stvore sliku predmeta čak i nakon što im više nisu pred očima. Međutim, te slike nisu savršene i ne traju dugo. Iako postoje ljudi sa izuzetnim pamćenjem, svi zaboravljamo. A to nije nedostatak.
Zapravo, ljudski mozak ne može sve da zadrži. „Kada bismo mogli, živeli bismo u veoma pretrpanom svetu“, napominje Simona Geti, razvojni psiholog sa Univerziteta Kalifornije u Dejvisu.
Naš mozak ne bi znao kojim uspomenama da da prednost, što bi uticalo na sposobnost da se prisetimo važnih događaja ili detalja umesto nebitnih pojedinosti.
Sposobnost prisećanja sopstvenih iskustava obično počinje oko treće godine života, iako se većina najranijih sećanja na kraju izgubi.
„Uvek se povremeno pojavi neko ko misli da se seća prolaska kroz porođajni kanal“, kaže Geti. Međutim, takve tvrdnje najčešće ne izdrže pažljivo preispitivanje.
Sećanja koja ipak zadržimo tesno su povezana sa raspoloženjem. Lepa sećanja popravljaju raspoloženje, dok redovno prisećanje na loša iskustva može da pogorša stanja poput depresije ili anksioznosti.
„Negativne stvari zaboravljamo brže nego pozitivne“, kaže Prinsipeova. A to je, dodaje, „dobro za nas u emocionalnom smislu“.
Takođe smo skloni da zaboravljamo iskustva koja se ne uklapaju u predstavu koju imamo o sebi. „Ako sebe smatramo ljubaznom i optimističnom osobom, skloni smo da zaboravimo trenutke kada to nismo bili.“
Čak ni sećanja koja zadržimo nisu savršeno očuvane fotografije. Mogu biti netačna, pa čak i potpuno lažna.
Prisećanje podrazumeva aktiviranje grupa nervnih ćelija u različitim delovima mozga, poput hipokampusa, smeštenih u blizini svakog uha, prefrontalnog korteksa u prednjem delu mozga i malog mozga u njegovom zadnjem delu.
„Ponekad posegnemo za pogrešnom stvari“, objašnjava profesorka Prinsipe. „Uzmemo nešto što nam je neko ispričao, neki san ili nešto što smo zamišljali. A ponekad nam ti drugi delovi počnu delovati kao stvarni.“
Čak i ljudi koji poseduju retku sposobnost da se sopstvenih iskustava prisete do najsitnijih detalja – poznatu kao izuzetno razvijeno autobiografsko pamćenje – mogu da pogreše.
„U većini slučajeva takva lažna sećanja prilično su bezazlena“, napominje Geti. Neko se, recimo, pogrešno seća da je partneru ispričao smešnu priču, iako ju je zapravo ispričao majci ili se sve dogodilo samo u njegovoj mašti. Međutim, kada je reč o sećanju na neki zločin, greške mogu da odluče da li će neko završiti u zatvoru ili ne.
Koliko god bismo u takvim situacijama želeli da imamo fotografsko pamćenje, upravo zaboravljanje stvara prostor za uspomene koje zadržavamo. A čak i kada njihove obrise zamagli vreme, „nostalgija je divna“, ističe Prinsipe.
„Volim to što i dalje mogu da se vratim u mislima svojoj deci i što ona, kad god poželim da prizovem tu sliku u glavi, ponovo mogu da budu bebe.“
(RTS)