Protivotrov za poznatu smrtonosnu pečurku – zelenu pupavku (Amanita phalloides) – nazvan zeleni indocijanin, Federalna agencija za lekove (FDA) Sjedinjenih Država već je odobrila njegovu upotrebu i koristi se kao boja za medicinsko dijagnostičko snimanje.
Istraživački tim predvođen hemičarima Guohui Vanom i Ćijaoping Vangom sa Univerziteta Sun Jat-sen u Kini ustanovio je da ova hemikalija može da smanji snagu glavnog toksina smrtonosne pečurke.
Zelena pupavka poreklom je iz Evrope, ali se sada može naći u svim delovima sveta. Privlačnog izgleda i veoma slična drugim jestivim pečurkama, bere se i jede isključivo greškom i glavni je razlog što ljudi izbegavaju da beru šumske pečurke.
Pošto nema nikakvih znakova toksičnosti u njihovom ukusu i zbog sporog ispoljavanja simptoma trovanja, lako se pojede smrtonosna doza ove otrovnice. Nekoliko sati posle jela, pacijent može imati gastrointestinalne tegobe koje nestaju nakon dan ili dva i daju lažni utisak da je sve u redu.
Ali nije sve u redu. Od trenutka ingestije, toksini pečurke jedu jetru, i izazivaju simptome koji ukazuju na ozbiljno oštećenje ovog organa. Bez medicinske intervencije – a u nekim slučajevima, čak i uz akutnu negu – toksini pečurke mogu dovesti do otkazivanja funkcije jetre, a ponekad i bubrega, što često dovodi do smrti.
Da bi došli do suštine toksičnosti ove gljive, istraživači su preduzeli više koraka. Prvo, koristili su CRISPR skrining u celom genomu na liniji ljudskih ćelija HAP1 da ispitaju destruktivni uticaj α-amanitina. Ova tehnika identifikuje gene koji rade u sadejstvu tako što ih razbijaju i traže promene, koje mogu da istaknu puteve u ćelijama na koje će verovatno uticati toksin. Na primer, 2019. godine ovaj metod je omogućio naučnicima da identifikuju molekularne mehanizme delovanja otrova meduza.
Kada su sproveli ovaj skrining na α-amanitinu, otkrili su da biosinteza proteina zvanih N-glikani igra značajnu ulogu u ćelijskoj smrti izazvanoj toksinom. Dalje proučavanje je otkrilo da je enzim nazvan STT3B, koji je neophodan za sintezu N-glikana, ključan za toksičnost α-amanitina.
Zatim su pregledali supstance koje je FDA već odobrila kao potencijalne kandidate kao protivotrov. Identifikovali su potencijalni inhibitor STT3B – zeleni indocijanin.
Zatim su testirali svoje nalaze. Testovi su sprovedeni u više linija istraživanja, uključujući ljude i miša. Dve različite ljudske ćelijske linije – HAP1 i Hep G2 – bile su mnogo otpornije na ćelijsku smrt izazvanu α-amanitinom kada su prethodno tretirane zelenim indocijaninom.
Zatim su tretirani organoidi jetre miša. I oni su pokazali veću otpornost na ćelijsku smrt.
Konačno, istraživači su obavli testove na živim miševima. Njima je ubrizgan toksin, a zatim tretirani zelenim indocijaninom četiri sata kasnije da bi se oponašao pretpostavljeni scenario lečenja ljudi koji su se otrovali. Kod tretiranih miševa zabeleženo je manje oštećenje organa i ćelijske smrti, i veći stepen preživljavanje.
Međutim, tretman sa zelenim indocijaninom u intervalima od osam i 12 sati nakon trovanja izgubio je svoj efekat, što ukazuje da se nepovratno oštećenje javlja ubrzo nakon konzumacije i da se sa terapijom mora početi što je moguće pre.
Potrebno je sprovesti dalja istraživanja kako bi se utvrdilo kako zeleni indocijanin inhibira α-amanitin i procenilo koliko je bezbedno davati ga ljudima, ali ovi rani rezultati obećavaju da je pronalaženje protivotrova moguće u bliskoj budućnosti.
Rezultati istraživanja su objavljeni u časopisu Nature Communications.
(RTS)