Nova studija, koju su sproveli istraživači sa Pekinškog normalnog univerziteta i Pekinškog univerziteta u Kini, imala je za cilj da ispita kako korteks reaguje na viđenje delova tela u virtuelnoj realnosti koji uobičajeno nisu vezani za ljude: velika, pernata krila.
To što se mozak promenio u svojim obrascima obrade je dokaz da ima urođenu plastičnost koja je u stanju da se nosi sa ovakvim promenama – plastičnost koja bi potencijalno mogla da se koristi za učenje kako da se upravlja novim udovima i da se prilagodi novim načinima kretanja.
„Napredak tehnologije sve više omogućava ljudima da prevaziđu evolutivna ograničenja, kao što je kretanje neviđenim brzinama ili čak letenje. Virtualna realnost pomera ove granice dalje omogućavajući korisnicima da iskuse otelotvorenje veštačkih neljudskih telesnih efektora koji nikada nisu biološki prisutni, kao što su krila“, pišu istraživači.
Istraživači su regrutovali 25 volontera, kojima su tokom jedne nedelje date četiri sesije od 30 minuta da isprobaju svoja virtuelna krila. Dobili su zadatke za obuku, poput letenja kroz svojevrsne obruče na nebu.
U svetu virtuelne realnosti, krila su potpuno zamenila ruke učesnika – tako da više nisu mogli da vide svoje ruke , već samo krila tamo gde bi trebalo da im budu ruke. Krila su takođe dizajnirana da modeliraju realnu aerodinamiku.
Posmatrajući snimke funkcionalne magnetne rezonance (FMRI) mozga volontera snimljene pre i posle perioda obuke, istraživači su otkrili da je OTC region preoblikovan da snažnije reaguje na slike virtuelna krila nego što je to bio slučaj ranije.
Štaviše, neuronski obrazac za krila postao je sličniji obrascu koji se koristi za posmatranje ljudskih ruku, posebno u desnoj strani mozga (strana koja je generalno odgovorna za obradu vizuelnih prikaza delova tela koji nisu ruke).
OTC je takođe snažnije komunicirao sa drugim delovima mozga povezanim sa planiranjem koordinacije pokreta, poznatim kao frontoparijetalni regioni.
Nije sasvim tačno reći da su virtuelna krila zamenila ideju ljudskih ruku u mozgu – moždani obrasci generisani pri posmatranju krila bili su sličniji onima koje bismo mogli formirati kada posmatramo alate ili životinjske repove – ali je svakako došlo do pomaka u tom pravcu.
„Važno je napomenuti da ne sugerišemo da je krilo već postalo deo kanonskog prikaza tela. Mi samo izveštavamo da su njihovi profili neuronskih odgovora postali znatno sličniji onima koji su istinski delovi tela“, navode istraživači.
Mozak oržava jasnu granicu između proteza i tela, ali u slučaju krila je drugačije
Prethodna istraživanja pokazuju da kada koristimo alate ili proteze, mozak održava jasnu granicu između ovih objekata i ostatka tela – oni se i dalje doživljavaju kao nešto spoljašnje, što treba kontrolisati.
Sa virtuelnom realnošću i krilima, čini se da je drugačije. Ova impresivna iskustva kao da rade više od stvaranja iluzije, protežući se u oblast stvarnog preoblikovanja onoga što mozak vidi kao stvarnost, čak i izvan onoga što znači biti čovek.
Istraživači veruju da njihovi nalazi mogu pomoći u razvoju fizikalnih terapija (na primer, za osobe sa amputiranim udicama) i u našem razumevanju kako se virtuelna stvarnost može koristiti za izlazak iz naših standardnih načina razmišljanja.
„U budućnosti bismo mogli da provedemo mnogo vremena u virtuelnoj realnosti. Veoma nas zanima šta bi to moglo da znači za ljudski mozak“, rekao je psiholog Kunlin Vei sa Univerziteta u Pekingu.
Istraživanje je objavljeno u časopisu Cell Reports.
(RTS)