Reč je o delu stepeništa koje sadrži 14 stepenika, koje je visoko 2,75 metara, prečnika 1,75 metara i izrađeno je od čelika. Ovaj istorijski artefakt proveo je više od četrdeset godina u istoj privatnoj kolekciji, od kada je demontiran 1983. godine. Za aukcijsku ponudu je u potpunosti restauriran.
Originalno stepenište, kojim se i sam konstruktor Gistav Ajfel peo do svoje kancelarije na vrhu, uklonjeno je pre više od četiri decenije iz praktičnih i bezbednosnih razloga. Tokom velike rekonstrukcije tornja 1983. godine, liftovi su zamenili usko spiralno stepenište koje je povezivalo drugi i treći nivo.
Tada je ono isečeno na 24 dela različitih veličina. Četiri segmenta su sačuvana kao deo francuske kulturne baštine, dok je preostalih dvadeset ponuđeno na aukciji kolekcionarima iz celog sveta, što je izazvalo ogromno medijsko interesovanje.
Fragmenti rasuti po svetu
Sudbina ovih delova je raznolika i fascinantna. Većina je i dalje u rukama prvobitnih kupaca ili njihovih naslednika. Nekoliko komada je našlo dom u francuskim muzejima, poput Orseja i Grada nauke u Parizu, kao i u Muzeju istorije gvožđa u Nansiju. Drugi su, pak, otputovali daleko izvan granica Francuske. Jedan se nalazi u vrtovima Fondacije Joiši u Japanu, dok je drugi postavljen nedaleko od Kipa slobode u Njujorku. Čuveni francuski pevač Gi Bear i skulptor Sezar takođe su bili među prvim kupcima, a Sezar je svoj deo iskoristio za skulpturu „Omaž Ajfelu“ iz 1984. godine.
Tržišna vrednost ovih fragmenata s godinama je drastično porasla. „Artkurijal“ je već prodavao slične delove, a interesovanje je uvek bilo izuzetno. Rekord je postignut 2016. godine, kada je segment broj 13 prodat za neverovatnih 523.800 evra, što je bilo deset puta više od procenjene vrednosti.
Kupac je bio kolekcionar iz Kine. Jedan od najskupljih delova prodat je još 2008. godine za 550.000 evra privatnom američkom kupcu. Sabrina Dola, direktorka u „Artkurijalu“, objasnila je da visoke cene zavise od okolnosti i prilika, kao i od toga „koliko snažno novi kolekcionar želi komad po svaku cenu“.
Vlasništvo nad ovakvim predmetom prevazilazi puku investiciju. Kako je istakla Dola, ovo je „više od komada istorije“. Ona ga opisuje kao „imerzivno iskustvo, stacionarno putovanje kroz vreme i prostor. Zamislite sebe 1889. na ovom stepeništu, na visini između 113 i 276 metara, bez sigurnosnih ograda, ali sa pogledom od 360 stepeni na Pariz.“
(RTS)