Dečje igralište, kuća, prelepa priroda podno Alpa, turisti, smeh, Ebenze, gornja Austrija. Pre gotovo 80 godina na istom mestu, u istim barakama glad, mučenje, hladnoća, smrt.
„Ovde su recimo temperature bile minus 15 i ona na tih minus 15 u onoj običnoj pidžami obavljao taj posao šta se još događalo, da su ti logoraši, kad neko umre toga mrtvaca uzimali i stavili na sebe jednog iznad jednog ispod otimali se da stave da još malo te tolpline koju imaju da prenesu na sebe dok se ne ohlade“, rekao je Miloš Bajić, predsednik Udruženja zatočenika Srbije koncentracionog logora Mauthauzen.
U jednom od podlogora ozloglašenog Mauthauzena, u Ebenzeu, logoraši su kopali tunele za potrebe nacističke vojne industrije i podzemne fabrike naoružanja. Od 22 tunela samo jedan je pretvoren u muzej koji svedoči o stradanjima, a ostali su u funkciji – čak i za vojnu industriju. Umirali su gladni, iznemogli, pod obrušenim kamenjem i od batina – poslednjih meseci rata umiralo je 350 ljudi dnevno.
„Osetio sam pre svega jedno strahopoštovanje ka našim stradalim junacima i našim precima koji su ovde postradali, a trebalo bi ih pomenuti češće i setiti se u svakoj prilici kada je to moguće“, rekao je Ivan Radojević, kadet Vojske Srbije.
„Izuzetno mi je drago što su sa nama krenuli i ljudi čiji su roditelji, stričevi takođe bili na žalost u tim logoirma tako da smo od njih mogli da čujemo razne priče“, navela je Katarina Stanković, kadet Vojske Srbije.
Mauthauzen je u sistemu imao oko 50 logora. Kroz njih je prošlo više od 200.000 ljudi iz tridesetak zemalja. Nedužni narod pokupljen sa njiva, iz škola, univerziteta, mimo svih zakona, u logorima je mučen i ubijan širom tadašnje nacističke Nemačke i Austrije.
U Alkovenu, velelepnom dvorcu Harthajm, zverski je ubijeno oko 30.000 logoraša – podvrgnutih ogledima mladih lekara. Bila je to laboratorija nacističke fabrike smrti.
„To je bio projekat T4 po jednoj ulici u Berlinu. Prvo su to radili na svom narodu, zamislite kada su to radili do 1940. kako su onda prošli naši zarobljenici kojih je jako mnogo stradalo“, istakao je Miloš Bajić.
Kultura sećanja koja se neguje poslednjih godina posetama logorima, ratnim memorijalima – u zemlji i inostranstvu – otima od zaborava pretke koji su živote izgubili za slobodu otadžbine, poručuju iz ministarstva za boračka i socijalna pitanja.
Uoči godišnjice oslobađanja logoraša iz Mauthauzena, položili su vence i obišli groblje Ašah, na kome su pohranjeni posmrtni ostaci više od 5.000 srpskih vojnika iz Prvog svetskog rata.
„Svuda na prostoru Evrope su ostale srpske kosti, mi nikada nismo napadali tuđe teritorije mi smo se borili da vratimo ono što nam je kroz istoriju bilo oteto, i to je jedan usud naše srpske istorije“, rekao je Zoran Antić iz Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalna i boračka pitanja.
Nadomak Linca, nedaleko od rodnog grada Adolfa Hitlera, danas najrazvijenijeg industrijskog centra Austrije, nalaze se ostaci logora Gusen, u kojem je tokom Drugog svetskog rata u gasnim komorama i krematorijuma, 37.000 ljudi spaljeno i ubijeno, samo zato što nisu bili Nemci. U Mauthauzenu je radilo šest gasnih komora.
„Amerikanci su stigli prvi ovde do logora ali im logoraši nisu dali da uđu unutra sve dok oni ne izmire račune unutar logora i tek sedmi dan su pustili Amerikance da uđu unutra u logor“, naveo je Aleksandar Čenić, počasni konzul Srbije u Lincu.
Melodija Mocartove 36. simfonije – posvećene Lincu, daleko je od tišine zbog strahota koje su kao eho od visokih planina odzvanjale godinama u Mauthauzenu. Tu je i danas.
Logor treće kategorije Mauthauzen imao je za cilj da u svakom logorašu ubije i poslednju želju za životom. Ali, ukoliko nisu mogli da rade ili su bili bolesni bili bi spaljivani ili ubijani gasom. Upravo je prva peć izgrađena u Mauthauzenu za spaljivanje logoraša i kako kažu, 1940. upaljena je prva vatra koja nije gašena sve do 5. maja 1945, kada je Mauthauzen i oslobođen.
(RTS)