Premijera predstave Cigani lete u nebo, u Pozorištu na Terazijama bila je 2004. godine. Miona Marković tada je imala osam godina.
„Prvi put ovu predstavu gledala sam sa 12 godina. Vodila nas je neka nastavnica u osnovnoj školi. Sedela sam pored moje najbolje drugarice Marije i rekla sam: ‘Ja ću jednog dana biti Rada’“, priča Miona dodajući da joj se u tom periodu života i javila želja da bude glumica. Markovićeva ističe da tada nije mogla ni da pretpostavi da će igrati u identičnoj predstavi.
Ipak, do uloge u predstavi Cigani lete u nebo nije bilo lako doći.
„Kastinzi su generalno teška stvar za samopouzdanje, trema što tu treba da se pokažeš, dokažeš, ali generalno kasting za mjuzikl je još mnogo teži i izazovniji. Gleda se sve – pokret, muzikalnost, gleda se kako reaguješ. Neko zna dobro da peva, ali u određenim uslovima mu glas ne radi kako treba. Naravno, gleda se i gluma“, objašnjava Miona.
Prema njenim rečima, mjuzikl je mnogo izazovniji, fizički teži, a Olivera Bacić i ona dobile su ulogu Rade na kastingu pre pandemije koronavirusa.
„Nama je kasting bio teži nego sama predstava. Kao da si opet na prijenom za glumu, takav je osećaj“, opisuje gošća Beogradske hronike i dodaje da u svakoj predstavi peva, ali da su Cigani lete u nebo jedini mjuzikl koji igram.
Za rolu se spremala uz veliki osećaj odgovornosti, a predstavu sa Milenom Vasić u ulozi Rade gledala je nekoliko puta.
Pravi razlog uspešnosti predstave Cigani lete u nebo se ne zna. Čak je imala vrlo loše kritike kada je izašla.
„Mi igramo ovo već četiri godine. Nas je jako zanimalo da li će publika dolaziti. Dolazi na sreću, hvala Bogu. Ova predstava je odmah rasprodata svaki put, iznova i iznova. Na konferenciji za štampu u Pozorištu na Terazijama bila je žena koja je gledala predstavu 33 puta“, kaže Miona Marković.
(RTS)