„Mi autizam ne živimo samo drugog aprila nego i ostalih 365 dana, tako da je naš dnevnik vrlo šarolik. Često podseća na dnevnik koji bi ispisala svaka neurotipična porodica, ali ima i izazovne trenutke“, rekla je u Jutarnjem programu RTS-a, Jelena Šebez Inić, čiji Dnevnik autistične mame na društvenim mrežama prate hiljade ljudi.
Dodala je da su među tim „izazovnim trenucima“ – potreba prihvatanja u društvu i priča o školovanju dece sa autizmom. Kako ističe, u celoj problematici prihvatanja – „deca su naši najbolji učitelji“.
„Deca su ta koja ne diskriminušu, ona uče od nas odraslih i moje dete je imalo sreću pa je bilo i još uvek je među drugarima koji ga prelepo prihvataju baš takvog kakav jeste, pomažu mu do te mere da se prilično osamostalio nekim aktivnostima“, kaže Šebez Inić.
Na pitanje o smeru u kojem ide inkluzija, odgovara da je „inkluzija kod nas ušla na velika vrata i da je potreba naše dece i njihovo ljudsko pravo“.
„Ide sitnim koracima, ali se duboko nadam da, ako budemo glasnije pričali, ako budemo ljudima pokazali da to nije nešto od čega treba da beže, nego da prigrle, i da shvate da je to samo drugačiji način razmišljanja, da će biti bolje – samo treba da budemo malo glasniji“, istakla je gošća Jutarnjeg programa.
Luka svira klavir, ide i u muzičku školu, iako su, kako njegova majka kaže, bilo problema, i da su pojedine muzičke škole za Luku zatvorile svoja vrata.
„Svako može da nađe mesto pod ovim suncem, samo je potrebno da oslušne potrebe svog deteta, da se konsultuje sa stručnjacima“, ističe Šebez Ilić.
Luka ima mlađeg brata Petra.
Njih dvojica prelepo funkcionišu, pokazala sam im da ne postoji razlika između njih dvojice da ih volim jednako i da ne postoji razlika. U nekim situacijama Petar je taj koji je terapeut Luki i koji ga uči svemu. Evo, skoro, stručnjaci nisu znali kako da mu izvade krv na jednom institutu. Petar je posle toga, pošto je video koliko je Luka tužan, danima mu je pričao i pokušavao… Dobili smo i onaj aparatić. Do te mere je to išlo, da su njih dvojica sami izvadili krv bez bacanja, bez vrištanja, bez stresa. Petar je taj koji je sa osam godina uspeo da pokaže bratu da vađenje krvi nije strašno“, ispričala je gošća RTS-a, koja je pozvala roditelje dece sa autizmom da o tome glasno govore, jer će tako ta deca biti „vidljiva i prihvatljiva društvu i sistemu“.
(RTS)