„Paju ne poznaje niko, niko. A ako javnost sazna kakav je bio, možda će shvatiti ipak, koliki je bio emotivac“… To su reči Mirjane Vuisić, žene pokojnog Pavla Vuisića, koja je odlučila, da nakon njene smrti javnosti pokaže pisma koja su ona i njen suprug razmenjivali.
Velikana srpskog glumišta sada imamo priliku da upoznamo u jednom potpuno drugačijem svetlu.
Mirjana je Pavla upoznala na rođendanu zajedničkih prijatelja. Kako je govorila, odrasla je s dvojicom braće, koji je često, kao mlađu, nisu slušali dok je pričala.
A Pavle ju je slušao sve vreme. Tada je počela njihova priča, o kojoj svedoči više od 30 pisama, koja su sada pred nama.
„Jedan dan ona se pojavila sa jednom pekarskom kesom od bureka punom pisama. Pitao sam šta da radim – rekla je da ih čuvam , ali da ne smem čak ni da ih čitam dok je ona živa, ali posle njene smrti da smem da prikažem to“, priča Viktor Lazić iz Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“.
Stare koverte, ponegde izbledelo mastilo, ponegde, pokidane stranice. Tamo gde se reči ne vide, između redova, čita se emocija. Tamo gde ih ima, govore o posvećenosti.
„Imao sam tu sreću da sam mnogo vremena proveo sa njom pa sam se ja malo navikao na njegov rukopis. Ipak, otežava nam to što su ona pisana bebećim jezikom, tepanjem. Reči su izvrnute, slova nedostaju, ili su premeštena. Vojim te… Satki moj… i tako dalje“, objašnjava Lazić.
Delimo i nekoliko reči sa starog papira: „Kad god pomislim na sebe, ja nekako uvek tebe, pridružim u to moje JA“.
(RTS)