Osvrćući se na nagrade, priznaje da sa godinama dolazi i drugačiji odnos prema priznanjima. Priseća se da mu je jedan novinar jednom primetio kako i dalje radi i prima nagrade, što ga je navelo na razmišljanje o meri u karijeri.
„Dođe vreme kad više ne bi trebalo primati ni nagrade. Trebalo bi čovek da ima neku meru u tome šta i dokle može i treba da radi“, kaže Cvetković, uz napomenu da bi u jednom trenutku trebalo prepustiti prostor mlađima.
Povod njegovog nedavnog gostovanja u studiju bila je nagrada za predstavu Kako sam naučila da vozim, koja je izvedena na festivalu u Rijeka. Cvetković naglašava da nije jedini dobitnik priznanje, već da je nagrađena i njegova koleginica Marta Bogosavljević, kao i sama predstava i njena režija.
Reč je o komadu američke autorke Paule Vogel, napisanom pre više od 25 godina i prvobitno izvođenom na Brodvej. Cvetković otkriva da je sa tekstom bio upoznat još u vreme dok je bio direktor Atelje 212, i da je još tada želeo da ga postavi na scenu, ali da u tom periodu nije bilo lako baviti se temom porodičnog nasilja i složenih odnosa između starijeg muškarca i mlade devojke.
Predstava je konačno postavljena u režiji Tare Manić, u produkciji Hartefakt kuće, gde se izvodi u intimnom prostoru, pred ograničenim brojem gledalaca. Cvetković ističe da ta bliskost sa publikom ima posebnu težinu: u prostoru u kome igraju prisutno je oko devedeset ljudi, koji praktično postaju deo same priče. Ipak, predstava nije ostala ograničena na tu scenu – u protekle dve godine izvođena je širom Evrope.
Govoreći o reakcijama publike, Cvetković kaže da su one, bez obzira na zemlju u kojoj se igra, veoma slične.
Posebno izdvaja iskustvo sa festivala u Rijeci, gde je žiri odluku o nagradama doneo odmah po završetku izvođenja i saopštio je ansamblu dok su još bili iza scene. Iako je postojalo izvesno očekivanje da bi predstava mogla biti zapažena, kaže da nije računao da će osvojiti gotovo sva glavna priznanja.
Za Cvetkovića, ta nagrada ima i dodatnu težinu jer dolazi iz druge sredine. Ukazuje na to da je kulturna razmena u regionu danas znatno manja nego pre dve decenije, kada je, kako kaže, bila „mnogo fluidnija“. Upravo zbog toga, priznanje iz inostranstva doživljava kao potvrdu vrednosti rada koji nastaje u domaćem pozorišnom kontekstu.
Iako je tokom karijere podjednako prisutan na filmu, pozorištu i televiziji, Cvetković naglašava da prelazak iz jedne u drugu formu nikada nije postao rutina.
„Nije rutina, nikad nije bila. Nisam se ja trudio da ne bude rutina, nego su mene te uloge nekako birale“, objašnjava, ali i da više ne postoji uloga za kojom žali što je nije odigrao
Smatra da svako životno doba nosi svoje uloge i da se glumački put prirodno razvija. „Postojalo je vreme u kome možete da igrate neke uloge, ali onda to vreme prođe i dođete na red da igrate nešto drugo“, kaže Cvetković.
Kao primer navodi novi projekat na kojem će raditi tokom leta – predstavu Na čijoj strani britanskog pisca Ronald Harvud, u režiji Lenka Udovički. U predstavi će igrati zajedno sa Ozrenom Grabarićem i glumcima Sarajevsko ratno pozorište. Radnja komada bavi se suđenjem čuvenom nemačkom dirigentu Vilhelm Furtvengler, kojem su saveznici sudili nakon Drugog svetskog rata zbog nastupa sa Berlinskom filharmonijom na dan Hitlerovog rođendana.
„To je nešto gde vam dođe vreme da igrate jednog dirigenta“, zaključuje Cvetković, sumirajući na svoj način ideju da se glumačka karijera ne gradi po planu, već kroz uloge koje dolaze onda kada je glumac spreman da ih iznese.
(RTS)