Stručnjaci za mentalno zdravlje kažu da je ovaj fenomen široko rasprostranjen. Dr Stiv Himelštajn, klinički psiholog sa sedištem u Njujorku sa skoro 50 godina iskustva, navodi da se mnogi njegovi klijenti bore sa onim što on naziva gubitkom budućnosti.
„Ljudi su manje optimistični i više ne govore mnogo o budućnosti“, kaže Himelštajn. „Mnogo je očaja. Neki klijenti više uopšte ne prave planove. Kada ih pitam čemu se raduju, mnogi nemaju odgovor.“
Prema Himelštajnu, ovo raspoloženje je ozbiljnije nego u periodu nakon napada 11. septembra. Konsultovao se sa kolegama širom svoje profesionalne mreže i pronašao široku saglasnost da je trenutni trenutak obeležen neobično dubokom neizvesnošću i emocionalnim zamorom.
Svet u kome krize idu jedna za drugom
Psiholozi ukazuju na kumulativni efekat višestrukih, preklapajućih globalnih kriza. Ekonomska nestabilnost, rastući troškovi života, nesigurnost posla izazvana automatizacijom i veštačkom inteligencijom, geopolitičke tenzije i sve češći ekstremni vremenski događaji doprinose stalnom osećaju pretnje. Svakodnevni tok loših vesti pojačava anksioznost, a istovremeno potkopava motivaciju i dugoročno razmišljanje.
Sociolozi opisuju ovu konvergenciju kriza kao polikrizu – situaciju u kojoj višestruki poremećaji međusobno deluju i pojačavaju jedni druge. U polikrizi, neizvesnost nije ograničena na jednu oblast, već se širi na skoro svaki aspekt života.
Ovo okruženje, kažu stručnjaci, otežava ljudima da zamisle koherentnu budućnost. Verovanje da će sutra biti uglavnom stabilno i predvidivo – verovanje koje je osnova planiranja, kreativnosti i istrajnosti – oslabilo je.
Tek kada to verovanje erodira, njegov značaj postaje u potpunosti vidljiv. Očekivanje bolje budućnosti odavno je učinilo teškoće podnošljivijim, a angažovanje u dugoročnim ciljevima, bilo ličnim, društvenim ili političkim, održivim. Bez toga, produktivnost i posvećenost često opadaju.
Psihologija razmišljanja o budućnosti
Sa biološkog stanovišta, ljudi nisu posebno dobro opremljeni da razmišljaju daleko unapred. Dr Hal Heršfild, psiholog na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu koji proučava kako se ljudi odnose prema vremenu, objašnjava da ljudi ne razmišljaju toliko o budućnosti koliko je se sećaju.
Kada pojedinci zamisle sebe u kasnijem trenutku, oni stvaraju mentalne simulacije – u suštini sećanja na događaje koji se još nisu dogodili. Psiholozi ovaj proces nazivaju epizodnim budućim razmišljanjem i ono igra ključnu ulogu u donošenju odluka, emocionalnoj regulaciji i planiranju.
Periodi radikalne neizvesnosti ometaju ovaj mehanizam. Kada su budući uslovi veoma nepredvidivi, ljudi se bore da konstruišu verodostojne mentalne simulacije onoga što nas čeka. Kao rezultat toga, predviđanje deluje uzaludno i verovatnoće gube svoje značenje.
Heršfild napominje da se čovečanstvo već suočavalo sa egzistencijalnom neizvesnošću. Tokom kubanske raketne krize, na primer, ljudi nisu imali garanciju da će svet preživeti. Ono što razlikuje sadašnji trenutak, kaže on, jeste broj pretnji koje istovremeno dolaze – od političke nestabilnosti i pandemijskih posledica do klimatskih promena i tehnoloških poremećaja.
Istraživanja podržavaju ovo zapažanje. U jednoj nedavnoj studiji, učesnici zamoljeni da navedu moguće buduće događaje generisali su znatno manje ideja kada su pomislili na neizvesnost. Takođe im je trebalo duže da završe zadatak i izrazili su manje poverenja u svoje odgovore. Samo razmišljanje o nepredvidivosti smanjilo je njihovu sposobnost da se sete nada i planova.
Dr Danijel Gilbert, profesor psihologije na Univerzitetu Harvard, ističe da je deo mozga odgovoran za zamišljanje budućih ja – prefrontalni korteks – jedan od poslednjih razzvijen u toku evolutivnog razvoja. Ljudi nisu dugo umeli da konceptualizuju daleku budućnost.
Štaviše, Gilbert tvrdi da su ljudi loši u predviđanju kako će doživeti buduće događaje. „Ne zamišljamo događaje pravilno“, ističe. „Još važnije, ne znamo ko ćemo biti kada se ti događaji dogode.“
Ipak, ideja o stabilnom budućem ja ostaje ključna za način na koji se ljudi snalaze u sadašnjosti. Pojedinci pretpostavljaju, često nesvesno, da će budućnost dovoljno ličiti na sadašnjost da bi opravdala svakodnevne rutine i žrtve. Kada se ta pretpostavka sruši, samo značenje može biti ugroženo.
Istorijske i kulturne perspektive
Antropolozi koji proučavaju prošle krize ukazuju da današnje iskustvo, iako duboko uznemirujuće, nije bez presedana. Dr Danijel Najt sa Univerziteta Sent Endruz je primetio sličnu dinamiku tokom terenskog rada u Grčkoj usred dužničke krize 2008-2010. godine.
U to vreme, Grčka se suočila ne samo sa ekonomskim kolapsom već i sa migracionom krizom, energetskom krizom i široko rasprostranjenim društvenim previranjima. Mladi, odrasli na očekivanjima napretka i prosperiteta, iznenada su otkrili da su ti narativi nevažeći.
Umesto da projektuju unapred, mnogi Grci su počeli da gledaju unazad. Javni diskurs se pomerio sa diskusija o venčanjima, putovanjima i napredovanju u karijeri na reference na istorijske teškoće – posebno na veliku glad 1941. godine tokom okupacije. Ova poređenja su pomogla ljudima da svoju patnju smeste u širi istorijski luk i da veruju da su preživljavanje i eventualni oporavak mogući.
Još jedan uobičajeni odgovor bio je pomeranje ka kraćim vremenskim horizontima. Mnogi ljudi su se fokusirali na neposrednu porodicu, lokalne zajednice i kratkoročne planove. Neformalne mreže podrške i društvene inicijative su cvetale, stvarajući ono što Najt opisuje kao „mikro-utopije“ – male, lokalizovane vizije dobrog života koje bi se mogle održati čak i usred sistemskog kolapsa.
Slični obrasci su se pojavili u gradovima poput Njujorka nakon pandemijskih zaključavanja, dok su zajedničke bašte, grupe za uzajamnu pomoć, sportski klubovi i volonterske inicijative dobijale na zamahu.
Najt takođe ukazuje na ranije evropske polikrize. Između 1644. i 1660. godine, Evropa je doživela Veliku kugu, ekonomski kolaps, razorne požare, klimatske strahove i verske sukobe. Dugoročni ishod ovog previranja uključivao je političke reforme, decentralizaciju vlasti, ulaganja u nauku i sanitaciju, i na kraju prosvetiteljstvo.
Istorija, tvrdi Najt, pokazuje da kriza može suziti maštu na kraći rok, dok je može proširiti na duži rok.
Povratak u budućnost
Psiholozi upozoravaju da se ne napušta potpuno razmišljanje o budućnosti. Heršfild naglašava da čak i usred neizvesnosti, planiranje ostaje vredno – posebno kada je utemeljeno u vrednostima, a ne u fiksnim ishodima.
Podržavanje obrazovanja dece, održavanje zdravlja ili doprinos životu zajednice i dalje može voditi odluke, čak i ako se okolnosti promene.
Fleksibilnost je podjednako važna. Hronična neizvesnost često podstiče žaljenje zbog prošlih izbora, navodeći ljude da se fiksiraju na ono što je trebalo da urade godinama ranije. Taj način razmišljanja, upozorava Heršfild, može biti parališući i obeshrabriti adaptivne akcije.
Kada su planovi poremećeni, prilagođavanje kursa nije neuspeh već nužnost. Za one koji se osećaju preopterećeno, fokusiranje na događaje koji su verovatniji – a ne na najgore scenarije – može pomoći u obnavljanju osećaja kontinuiteta i napretka.
Uprkos preovlađujućoj anksioznosti, stručnjaci ističu još jednu poslednju tačku: ljudska otpornost se često potcenjuje.
„Ljudi nisu toliko krhki koliko smo skloni da verujemo“, naglašava Gilbert. Istraživanja dosledno pokazuju da se pojedinci oporavljaju od traume brže nego što se očekivalo i često se vraćaju na prethodne nivoe blagostanja. Čak i kada se budućnost čini neizvesnom, ona ne nestaje.
Za mnoge, izazov ovog trenutka nije odsustvo budućnosti, već teškoća da se ona jasno vidi kroz maglu polikrize.
(RTS)