Nostalgiju doživljavamo kao komplikovanu, ali uglavnom bezopasnu emociju. Puna je patetike, ali poput nesrećne ljubavi, to je nešto sa čime se živi ili što se prevazilazi. Ali nije uvek bilo tako, napominje profesor Džoni Tomson u svom teksu objavljenom na portalu Big tink.
Od kraja 17. do kraja 19. veka, nostalgija se uglavnom smatrala legitimnim medicinskim stanjem. Lekari su tvrdili da je to fizička bolest jer još uvek nisu delili savremenu, oštru razliku između uma i tela.
Emocije su smatrane „strastima“ koje mogu direktno da iscrpe fizičke i vitalne rezerve osobe. Njihove argumente je potkrepljivao niz naizgled fizičkih simptoma povezanih sa nostalgičnim osećanjima.
Kada su ljudi čeznuli za nekim prošlim vremenom ili dalekom domovinom, prijavljivali su letargiju, groznicu i preskakanje srca. Neki su umrli od gladi, jer je njihova nostalgija dostigla takav vrhunac da su se potpuno okrenuli od sadašnjosti.
Lekari za nostalgiju
U ranom evropskom modernom periodu, nostalgija je nedvosmisleno bila strašna bolest. Postojala su otprilike dva oblika. Prvo, postojala je „bolest mesta“, što je bila intenzivna, opasna nostalgija koja je, kako su neki lekari tvrdili, mogla postati fatalna.
Drugo, mislioci poput Imanuela Kanta tvrdili su da to nije čežnja za određenim mestom već za samom mladošću i njenim jednostavnim zadovoljstvima, nazivajući je bolešću mašte. Verovatno, većina nas danas koristi ovu Kantovu definiciju kada pomisli na nostalgiju.
Kao i kod svakog pogrešno shvaćenog stanja, lekari tog doba su izbacivali svakakva neobična objašnjenja i lekove.
Švajcarski lekar iz 18. veka, Johan Jakob Šojcer, tvrdio je da nostalgiju izazivaju nagle promene vazdušnog pritiska. Tvrdio je da kada se ljudi koji žive u planinama spuste u nizije, povećani atmosferski pritisak tera krv u mozak i srce, uzrokujući „bolna osećanja“. I obrnuto.
Godine 1968, libanski psihoanalitičar Dominik Geahčan je tumačio nostalgiju kao podsvesnu opsesiju majkom (kao što svi psihoanalitičari rade). Geahčan je rekao da je to čežnja za idealizovanom verzijom detinjstva i da ova fiksacija može dovesti do oblika „narcističkog ludila“.
Još jedan Švajcarac, doktor Tomas Cvinger, 1710. godine je tvrdio da je muzika posebno jak okidač za nostalgiju. Njegove ideje su shvaćene toliko ozbiljno da je jedna popularna pesma zabranjena. Pesma se smatrala tako opasnim okidačem među najamnom vojskom da je njeno sviranje bilo kažnjivo smrću kako bi se sprečilo masovno dezerterstvo ili iscrpljujuća melanholija.
Lekovi protiv nostalgije
S obzirom na ovako neobična tumačenja nostalgije ne iznenađuje da su rešenja često bila čudnija od uzroka. Barem neka od njih su bila dosledna. Na primer, ako je nostalgiju izazvala Šojhcerova teorija atmosferskog pritiska, onda je lek bio – da „oboleli“ vojnici i civili kratko borave u veoma visokim kulama.
Neki od „tretmana lečenja“ bili su prilično bezopasni. Lekar bi pustio malu količinu krvi pacijenta koristeći pijavice, naterao bi ih da piju morfinske mešavine ili da izdrže kratak boravak u toploj banji sa „rekreativnim terapijama“ poput prijatnog razgovora i vežbanja na otvorenom. Što u stvari i nije tako loša terapija.
Međutim, neki od recepata bili su nesumnjivo okrutni. Francuski lekar iz 17. veka, Žurdan Le Koante, bio je poznat po tome što je pretio pacijentima usijanim žaračem, verujući da će ih intenzivan strah od opekotina „trgnuti“ iz nostalgičnog stanja.
Godine 1733, ruski general je navodno upozorio svoje trupe da će svaki vojnik koji podlegne napadu nostalgije biti živ sahranjen. Navodno je sproveo ovu pretnju barem jednom kako bi osigurao da njegovi ljudi ostanu fokusirani na bojno polje, a ne na svoje domove.
„Budi muško“
Najbrutalniji je bio lek za „muževnost“. Kao i u mnogim slučajevima pre 21. veka, mnogi ljudi su one koji su patili od mentalnih bolesti smatrali slabićima na neki način. Ako ste bili depresivni, anksiozni i, naravno, nostalgični, onda je to bila vaša krivica.
Šamar. Saberite se. „Budi muško“ – jer se nostalgija smatrala posebno lošom za muškarce. I tako su u 19. veku, a posebno u vojnim okruženjima, tretmani uključivali ismevanje koje bi „osramotilo“ vojnika zbog njegove nostalgije. Konačni lek je često bio aktivna vojna vežba ili težak rad kako bi se vojniku odvratila pažnja.
Nakon Američkog građanskog rata, vojni lekar Tomas Kalhun tvrdio je da je nostalgija znak nemuževnosti. I tako se njegov „lek“ sastojao od javnog ponižavanja i maltretiranja.
Put do sadašnjosti
Krajem 19. veka, lekari su se pomerili ka jasnijoj razlici između uma i tela. Fizički simptomi koji su nekada pripisivani „nostalgiji“ – poput groznice i preskakanja srca – bili su ispravno identifikovani kao odvojena medicinska stanja, dok je emocionalna patnja premeštena u oblast psihologije.
Danas je situacija obrnuta za skoro 180 stepeni. Iako nostalgija ostaje „gorko-slatka“ jer pojačava činjenicu da je nešto prošlost, smatra se prirodnom i uobičajenom emocijom koju mnogi ljudi doživljavaju nedeljno. U najgorem slučaju, posmatra se kao blagi bol u srcu koji nas podseća na dobra i zlatna vremena prošlih godina. U najboljem slučaju, to je prijatan osećaj ponovnog proživljavanja prošlosti.
Nostalgija je visceralni podsetnik da su naša osećanja i složena i moćna.
Dok su stari lekari grešili u vezi sa lekom, bili su u pravu u vezi sa težinom problema: definiše nas ono što cenimo. Nedostaju nam stari dani i povezujemo ih sa mestom ili ljudima. A kada to učinimo, trebalo bi da se sastanemo u toploj banji i razgovaramo o dobrim starim vremenima koja nam nedostaju, zaključuje prof. Džoni Tomson.
(RTS)